Sećeta li se Monike Karimanović? One devojčice iz Suvog Dola koju je oteo Malčanski berberin i danima je vitlao po zabitima usred zime, koja je na sreću pronađena živa, a je li zdrava i čitava, to ne znamo.
Nama je tih dana bilo važno da pokažemo i dokažemo da smo pravna država, da sistem funkcioniše, da svi ulažu maksimalne napore da je pronađu i spasu iz kandži otmičara. Na sreću to se na kraju i dogodilo. Pa smo onda danima u medijima govorili o hrabrosti policijskih snaga i pojedinaca u poteri, zašli u najsitnije detalje o njima i njihovom liku i delu, a Monika je bila samo spašena devojčica.
Onda je Tužilaštvo odradilo svoj posao, pa je Malčanski berberin prvi koji je za ovakvo nedelo dobio doživotnu robiju. I to je dobro. Svaka čast. Zaslužuje pohvalu,jednako kao što i borba Igora Jurića zaslužuje pohvalu da se posle nekoliko godina u Skupštini izglasa Tijanin zakon.
Šta biva posle? Posle ne biva ništa, jer da je bivalo, mediji bi sigurno o tome pisali.Mediji vole senzacija, ali ih istinske ljudske sudbine mnogo ne interesuju. Šta biva posle? Monika je spašena od otmičara, a je li spašena od sebe i muka koje je preživela? Je li je neko udostojio makar sećanja?
Jeste, ovih dana Igror Jurić. A ko bi drugi, nego onaj ko je sve ovo prerživeo na vlastitoj koži. Posetio je Monikine roditelje i dok je potraga za devojčicom trajala.
– Kao čovek koji je preživeo jednu otmicu, kao čovek koji se bavi otmicama i nestankom ljudi u našoj zemlji, došao sam da dam jednu ogromnu podršku, jednu energiju koju ja danas imam želeći da se pronađe mala Monika – rekao je otac devojčice Tijane koja je bila oteta i ubijena. – Ova porodica je divna i izuzetno hrabra. Jako sam ponosan na majku i na oca koji sve ovo stoički podnose. Mnogo mi je teško palo vezano za ovu otmicu jer sam se setio otmice naše Tijane. Mislim da smo kao društvo napravili ogromne poropuste za ovo što se sada desilo.
A propust smo napravili, nije da nismo. Što ne znači da ga sada ne možemo ispraviti, da se više nikada ne dogodi. Mi smo, međutim, agilini samo kada gori pod nogama. Čim prođe, postanemo uspavane lepotice. Do narednog slučaja.
Hoćemo li i sistem Alber Alert, koji je predložio Jurić, i koji se primenjuje vrlo uspešno u mnogim zemljama, da uvodimo kao što smo Tijanin zakon – godinama? I da dozvolimo da se, u međuvremenu, događaju ružne stvari, koje lečimo, a mogli smo da ih sprečimo.
Kao predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu, Igor Jurić je ovih dana izjavio da je država, odnosno Vlada pokazala volju za uvođenje sistema Alber Alert, ali da jedino od Ministarstva unutrašnjih poslova nisu dobili nikakav odgovor, niti su se njihovi predstavnici pojavljivali na sastancima.
“ Ne mogu da verujem da bezvoljnost jednog ministra može da bude jača od volje države i ostalih Ministarstava” – kaže Jurić. Pa i nije za verovati. Posebno kada je reč o nečemu, što je vredno života. Ne jednog, mnogo života. Ili je to samo prividna podrška, ukoliko se zna da ovaj sistem ne može da se uvede bez tehničke realizacije za koju je zadužen MUP.
Igor Jurić pretpostavlja, a zajedno sa njim i mi nagađamo. Iz koga god se ugla gledalo, liči na zamagljivanje stvarnosti.
Igor Jurić je pokušao početkom godine da se dogovori sa našim gradom da ovde u Nišu napravi Fondaciju “Tijana Jurić”. Potrebna mu jer bila samo podrška oko prostornog rešenja. Podršku je dobio, ali Fondacije još uvek nema.
Šta sam, ustvari, želela da kažem sećajući se Monikinog slučaja? Pa htela sam da kažem da imamo kratko pamćenje. I da nas je baš briga za tuđe živote, ako naši nisu ugroženi. I da, često, pomažemo drugima kako bismo sebe istakli kao spasitelje. I da zaboravljamo spašene, zato što nam više ničemu ne služe.
Posle svega što se pre dve godine dogodilo, Moniki je pomoć sigurno potrebna. Kako bi izrastala u zdravog i normalnog čoveka. Svakojaka pomoć, koju sama sebi ne može da obezbedi. Kao što sama nije mogla ni da pobegne od otmičara. Pa, ako smo joj pomogli da preživi, što joj ne pomognemo i da živi. Zašto smo je zaboravili?
24. decembar
