Da nam je neko pričao pre dva meseca šta će da nas snađe, ne bismo mu poverovali. I šta ćemo morati, u međuvremenu, da preturimo preko glave, što u normalnim prilikama ne bismo ni u snu radili. Ali eto, snađe čoveka, pa nema kud. Neko podnosi, neko malo teže, a neko ne prestaje da gunđa sve ovo vreme izolacije od sveta i života.
Mesec i po dana se nalazimo u situaciji za koju nismo mislili da je moguća – kretanje nam je ograničeno, društveni život sveden na minimum, oprez je daleko iznad granice normalnog, dok se svi zajedno, kako vole da kažu, borimo protiv nevidljivog neprijatelja.
Pandemija koronavirusa blokirala je čitav svet (nije samo nas), potpuno smo promenili način života i bilo nam je potrebno poprilično vremena da se naviknemo. Navikosmo se nekako, sada čekamo da nas relaksiraju, pa ili da se odvikavamo, ili da ponešto i upamtimo. Od vajde bi bilo, što kaže naš narod.
Da vam je neko rekao da ne znate pravilno da perete ruke, verovatno biste mislili da je lud ili ga ne biste shvatili ozbiljno. Naučismo da se ruke ne peru tako što se “provuku kroz vodu”, nego je potrebno minimum 20 sekundi trljanja i ispiranja sapunom, da bi imalo efekta. Pa smo prvo pevali rođendanske pesmice, a sada smo stekli iskustvo, pa znamo da ih peremo i bez “Danas nam je divan dan”.
Zdravstvena zaštita do sada nije bila na dovoljno visokom nivou i nismo imali kulturu nošenja rukavica ili maski u “posebnim prilikama”. Samo su oni najodgovorniji, neki bi rekli paničari ili hipohondri, nosili zaštitne maske zbog velike zagađenosti vazduha.
Međutim, sve ono što se dešava u svetu i što je velikom brzinom došlo u svakodnevicu svih državljana Srbije, jasna je potvrda da ćemo o tome morati da vodimo računa ubuduće.
Ograničeno kretanje od-do, i potpuna zabrana kretanja vikendom nas je totalno bacila na patos. Pa se i na to navikosmo. More ukapirasmo da ima i dobrih strana ta zabrana “neizlaženja iz rođene kuće”. Dobili smo priliku ( doduše silom, a ne milom) da se dodatno zbližimo sa svojim najmilijima i čujemo šta oni imaju da kažu. Da poradimo na kvalitetu svog života, da cenimo stvari koje da sada nismo, da ishranu učinimo redovnom i raznovrsnijom…
Uvežbali smo i strpljenje, ako baš hoćete. Naučili smo kako da imamo razumevanja za druge, da trpimo nešto što do sada nismo, da budemo ljubazniji prema ljudima, čak i uradimo nešto dobro za njih “ničim izazvani”. Malo li je? Posebno ako se ima u vidu da nam je to bila slabija strana ličnosti u životu pre pandemije.
Shvatili smo još nešto: da smo socijalna bića, i da su nam kontakti sa ljudima neophodni. Koliko god nas mnogi od njih nervirali, pa smo ih izbegavali i sklanjali se od njih – sada su nam potrebni. Pa neka su i dosadni, i smarljivi i kakvi god, samo neka ih ima tu oko nas, nekako ćemo se snaći. Fali nam to prisustvo željenih, ali i neželjenih ljudi. Fali nam gužva.
A tek što nam fali ono naše grljenje i ljubljenje sa svima – bližim ili daljim – na ulici, ne pitaj. Mi smo, u načelu, narod koji mnogo voli da se grli i ljubi. Izgleda da ćemo i to morati da iskorenimo iz naših navika. Što je, takođe, dobro. Nije preporučljivo iz mnogo razloga cmakati se i padati u zagrljaj bilo kome, i bilo gde.
Možda manje važno, ali nije i nevažno. Naučili smo da pravimo selekciju informacija. Pretrpani u ovom kratkom ( a za nas predugom periodu) svakojakim informacijama različitog sadržaja, počeli smo da obraćamo pažnju odakle dolaze, ko ih je izgovorio, imaju li smisla. Dakle, uključili smo mozak.
Mnogo toga nam je izolacija od sveta donela, ako se udubimo u razmišljanje. I ništa od svega toga nije loše, loše je samo što smo neke obične životne stvari naučili pod prinudom
Kao što vidite stvari u ovom, skoro dvomesečnom periodu, mogu da se gledaju iz dva ugla: ugla optimiste i ugla pesimiste. Što da ih, u tom slučaju, ne učinimo podnošljivim i prihvatljivim za nas? I budemo optimisti. Ili nam je lakše da nastavimo da gunđamo, ko da se nešto može promeniti. Pa da “sečemo vene” zbog svega.
Ja ću da nastavim da i ubuduće perem ruke 20 sekundi, a vi kako hoćete.
30.april
