Pored objektivnih teškoća i muka koje imamo sa „koronasituacijom“, imamo mi na ovim našim prostorima i sijaset subjektivnih teškoća i problema. U našim glavama, u našoj svesti, u našim „teorijama zavere“ i u korišćenju situacije za ostvarivanje nekih ličnih ciljeva.
Gerontološki centar je protekle sedmice „izbacio Niš“ iz okvira i stavio ga na neki način na crnu listu zbog neodgovornosti pojedinca. Direktor je osumnjičen za neodgovornost, uhapšen i čeka suđenje. Pojedini mediji i nevladine organizacije koriste ovu situaciju da apriori donesu sud govoreći o „partokratskom sistemu koji je imao potrebu da predstavi šefovima u stranci da je sve pod kontrolom.“ Možda – da, a možda i – ne. To još uvek ne znamo, a pretpostavke i nagađanja u ovakvim trenucima kada su svi ranjivi iz ličnih razloga, nisu baš ni uputne ni preporučljive. Ali, neka su na savesti onih, koji se njima služe.
Grešaka u ovakvim i sličnim prilikama je bilo, a biće ih i ubuduće. Za greške će odgovarati oni koji su ih počinili. Neka ne budemo sudije unapred i neka ne osuđujemo nikoga i ništa, dok ne budemo sasvim sigurni u ono što izgovaramo. Konfuzija i dezinformacija je od višestruke štete u osetljivim, po građane, trenucima. To se može nazvati politikanstvom, ali i za to nije vreme ovog trenutka. Politikanata je bilo, a i biće ih. Oni, naprosto, žive od konfuznih i nejasnih situacija, koje na svoj način „pojašnjavaju građanima“.
Što, barem u jednom trenutku, ne pođemo od učinjenog? Od činjenica, podataka, brojki, stvarne situacije na terenu sa kojom se suočavaju oni, koji su u njoj, a ne oni koji gledaju sa strane i filozofiraju.
„Srbija je, kao društvo, fantastično iznela izazov borbe protiv korona virusa, sačuvani su brojni životi, a kad iz svega izađemo biće vremena za stranačka obaranja ruku”, rekao je ovih dana predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović. I baš mi se dopalo to što je rekao.
On je gostujući u emisiji „Osvrt na B92“ ocenio da bismo, kako je naveo, bili unakaženi da nije bilo izolacije ljudi starijih od 65 godina.
„Znate li koliko je prosečan srpski penzioner ugroženiji od penzionera iz Lombardije, šta se njemu sve desilo u odnosu na penzionera iz Bergama, koji je pola života proveo na jezeru Komo, a pola na Meditarenu, a naši su samo toliko ratova prošli i ko zna koliko bolesti vuku… Mi bismo bili unakaženi da nismo sproveli meru rigorozne izolacije te generacije i ti ljudi su imali snagu da to iznesu”, rekao je Jovanović.
Hoće li neko da kaže da nije tačno to što je Jovanović kazao, ili da nisu tačne brojne činjenice o svemu što je do sada učinjeno, kako bi se sačuvali životi.
Srbija sa, ozloglašenim za neke svoje građane, policijskim časom je zemlja sa najmanjom stopom smrtnosti od koronavirusa. Srbija je obezbedila najveći broj respiratora, ima sva zaštitna sredstva, već proizvodi lek hlorokin, uvela je ekonomske mere koje retko koja zemlja u okruženju ima, i pri vrhu je po rezervama zlata koje su joj „ušteda za crne dane”. Zašto niko o tome ne govori? Jel to sramota za Srbiju, jel to – pored „pogrešno” učinjenih poteza pojedinaca o kojima govorimo – nije za priču?
Da li stvarno ne možemo, posle sedam nedelja neverovatnog odricanja svih nas, da zaboravimo barem sada strančarenje i politikanstvo? Ko je liberal,radikal, naprednjak, demokrata…..je li to sada važno? Svako ima svoje mišljenje, to nije sporno, ali ne može svako da bude stručniji od onoga ko je završio brojne škole i stekao reputaciju u onome, čime se bavi. A mi smo narod koji bez pardona kritikuje i profesore, i lekare i fudbalske selektore, i glumce, i sportiste…….u sve se mi razumemo kada nam se prohte, i posebno kada poželimo da nekoga prikucamo na stub srama. Moglo bi sram da nas bude.
Čedomir Jovanović navodi da ljudi poput profesora Predraga Kona ili Darije Kisić Tepavčević rade fantastičan posao, da smo imali sreće što su ostali u Beogradu, a veoma su cenjeni u svetu. Ma šta zna Čeda, mi smo ti koji znamo ko su dr Predrag Kon i Darija Kisić Tepavčević.
Nekako sam se potajno nadala da će nas ova korona, posle 30 godina političkog ludila u kojem živimo, vratiti ovoga puta u normalu. Da ćemo da se „opasuljimo” i zaboravimo da svet nije crno- beli, već da postoje i nijanse. Da se u tim nijansama pronađemo i jedni drugima u svakodnevnom životu pružimo ruku, a kada dođe vreme za politiku, da se njome poštenije i časnije bavimo. Izgleda da sam se badava nadala. Nema nam spasa.
20.april
