Ništa više ne razumem u vezi ove korone „ koja nas snađe marta“, osim da mi ništa nije jasno i da mi je svakim danom sve manje jasno.
Vanredno stanje, pa policijski čas da ni nos ne smeš da pomoliš napolje, pa onda nestade korona ko da je gumicom izbrisana i počesmo sa svim aktivnostima, koje smo i ranije upražnjavali. Uz „mere opreza“ koje preporučuje struka, šta god to značilo. Pa onda drugi talas i opomena upućena građanima da nisu poštovali te mera opreza, i ponovne restrikcije, sve u nastavku već znate. „Krivica“ je u građanima, to se podrazumeva. Pa se opet prestravismo i prepadosmo, pa počesmo malo više da se pridržavamo tih mera i struka nam na Kriznom štabu reče da je „situacija povoljnija, ali nema opuštanja“. Dobro, nećemo da se opuštamo, šta god i to značilo.
Mora nam zabraniše, nema prelaska granice ali ima ulaska . Ne vidim smisao, ali što pa ja moram da ga vidim, struka je tu da gleda, a moje je da nosim masku i držim distancu. I ne majem se tamo gde je zabranjeno. Svakako čekam, kao građanin, da moje ponašanje ima rezultat. I da se situacija sredi na opšte zadovoljstvo svih nas.
Onda je Dr Predrag Kon preko noći za neke postao „neprijatelj broj 1“, pošto je u želji da se konačno izborimo sa koronavirusom, dirnuo tamo gde „nije smeo“.
Iako je sve vreme ostao dosledan u izjavama da kraj epidemije koronavirusa nije blizu, ono što je zapalilo društvene mreže je njegova izjava da publiku na utakmicama treba zauvek zabraniti i da ono što se desilo, ne sme da se ponovi.
„Mislim da ne treba da živimo, da budemo svi pod staklenim zvonom, zatvorimo se po kućama i vegetiramo. Daj bre čoveče… Ja sam se prva čuvala, nisam išla na stadione, u
klubove, kafane, pa me je zarazio kolega sa posla. Tako da, mani nas zatvaranja, pustite ljude da žive normalno. A svako će za sebe da odluči da li će, i šta da posećuje“, napisala je u komentaru čitateljka koja se potpisala kao „Iznervirana žena“.
Ja na utakmice ne idem, doduše, ali zabraniti publiku na utakmicama, i to zauvek – nekako mi zvuči nesuvislo.
Znamo šta je bilo u Italiji u prvom talasu, Italija je bila zemlja kojom su nas plašili ko baba Rogom, pa nestade virus, pa u toj zemlje danima i nedeljama beše najminimalniji broj obolelih, kad evo ti đavola pre par dana. 6 TANJUG/AP
600 novooboleih u jednom danu. Italijanska vlada najavila da od početka ove sedmice svi noćni i plesni klubovi moraju da budu zatvoreni u celoj zemlji.
Nošenje zaštitne maske je obavezno od 18 do 6.00 časova na svim javnim mestima gde nije moguća propisana fizička distanca, prenosi BBC.
Izgleda da i Italijani nisu poštovali struku, ne znam šta bi drugo moglo da bude. Ali me uplaši saznanje da je baba Roga ponovo oživela.
S druge strane Španci pet para ne daju za koronu. Više stotina ljudi okupilo se u Madridu na protestu zbog obaveze nošenja maski i drugih mera uvedenih radi sprečavanja širenja koronavirusa.
Protesti su usledili dva dana nakon što je vlada usvojila mere za sprečavanje širenja kovida 19, poput obaveze nošenja maski na javnim mestima . Neće ljudi da nose maske, jer smatraju da virus zapravo i ne postoji, da se iza brda nešto drugo valja.
A moj kolega Miroslav Ćosić na fejsbuk profilu napisao:
„Najčudnija vremena koja pamtim, a pamtim dugo. Kao da korona ima i neko psihološko dejstvo. Usporeni smo, pomalo lebdimo, hvata nas ravnodušnost. Kao da smo primili blagi mentalni anestetik. Kao da se bliži nešto veliko, dosad nezamislivo, nešto što nema veze sa koronom, ali nešto za šta ljudska vrsta treba da se pripremi. Tako mi se čini u ovo gluvo doba. Umesto da spavam kao svi normalni ljudi.”
To je to, rekoh sebi, ali mi i dalje ništa nije jasno. Nedostaje mi jedna kockica u mozaiku, zvanom korona, kako bih sklopila priču. I baš ta kockica je toliko važna, da sve ostale ne vrede kao ova jedna. Badava ih je onoliko, kad ja nemam priču. I kad mi je posle šest meseci manje jasno, nego na početku.
Znam samo da osećam blagu jezu, a i strah me je pomalo. Čoveka najviše plaši neznanje i nerazumevanje nečega. A možda je štos baš u tome. Da strepimo i bojimo se. Dok vozovi prolaze.
A mi, što reče čitateljka koja komentariše dr Kona, treba da živimo pod staklenim zvonom, vegetiramo i čekamo. Šta čekamo? Informacije koje će nas ohrabriti, ili baciti na patos? Mi čekamo, a život putuje. Pa ćemo se na kraju balade sresti u jedinoj izvesnoj stvari za svakog živog čoveka. Sasvim je nevažno kako si i od čega umro. Mnogo je važnije kako si i zbog čega živeo.
18.avgust
