Mnogo toga se promenilo u ovim danima koronavirusa. Ono, što u normalnim prilikama niko od nas nije očekivao – briga dece o roditeljima. Uloge se promenile. Mladi , čak i preterano, vode računa o svojim roditeljima, oni su im prioritet. Insistiraju da njihovi roditelji ostanu kod kuće i da im se obavezno javljaju, da ih informišu kako su, šta rade, da im pričom razbiju monotoniju i obavezno ih po ko zna koji put upozore „Da nisi mrdnuo iz kuće“.
Šta se to dogodilo sa generacijama koje su, koliko do juče bile na udaru kritike zbog navodnog sebičnog i egocentričnog ponašanja? Jesu li se sebično uplašili za svoje roditelje, ili je naprosto iz njih isplivalo ono dobro, koje im u dosadašnjim prilikama u kojima su opušteno mogli da glume razmaženu decu, nije bilo potrebno? Fakat se nešto događa, nešto što uliva nadu da nismo baš sve od ljudskosti izgubili.
Nisu retke poruke između braće i sestara “mama je izašla ispred zgrade da prošeta psa, mnogo me je iznervirala”. Ili: “Zamisli tatu, krenuo u parkić na klupiciu, i kaže nije daleko”. A onda uslede telefonski razgovori, pa prekorne reči, pa opomene i ljutnja, i pretnje bogami “neću više da svratim kod vas, samo ako nastavite ovako da se ponašate”.
Posle nekoliko nedelja naši životi su se promenili. Korona virus je zahvatio mnoge delove sveta i postao ozbiljna pretnja. Ali, još nešto se promenilo. Mladi su postali savest, oni insistiraju da njihovi roditelji koji pripadaju bejbi bum generaciji ostanu kod kuće. Zapravo preuzeli su ulogu roditelja, jer brinu.
Mladi su, zaista, ozbiljno zabrinuti za svoje roditelje, naročito zato što imaju neku hroničnu bolest ili su teški pušači. Stari su poprilično iznenađeni, nenavikli na ovoliku količinu brige o njima, krste se, rogače oči i pitaju “jel tebi dobro danas? Koji ti je đavo?” A bogami dobar deo njih tek sada shvata da je ostarelo, da su ih deca svrstala u rizičnu grupu, pa su pomalo i uvređeni. “On će meni šta ja smem, a šta ne smem. Pa valjda roditelji brinu o deci, a ne deca o roditeljima”.
Mnogim roditeljima je sve ovo pomalo i zabavno. Odrasla im deca, shvataju, postala ozbiljna i odgovorna, a upravo to su želeli deleći im savete na koje su uglavnom odmahivali rukom. Deca su postala ljudi.
Osim toga roditelji su, konačno, shvatili da ih njihova deca ipak vole. Da brinu o njima, sekiraju se, samo to nisu imali potrebu do sada da kažu. I, negde u dubini duše, im milo.
Jeres je u ovom trenutku reći da bi korona mogla da nam, u krajnjem, bude i od koristi. Da se trgnemo, zaustavimo u trci za nekakvim visokim ciljevima savremenog društva, zaboravljajući one osnovne male stvari, koje se tiču običnog života. A koje su, itekako, važne.
Da li nam je baš korona bila potrebna da probudimo ljudskost u sebi?
21.mart
