Više od godinu dana ceo svet živi u vanrednim okolnostima. Korona nam je ubila živote i, hteli mi to ili ne, sve životne aktivnosti se vrte oko ove gospođe. Ustajemo i ležemo sa njom. Jedemo, pijemo i krećemo se sa njom. Posao, društvene aktivnosti i razonodu – prilagođavamo njoj. Porađamo se, udajemo i ženimo u zavisnosti od njene volje i dozvole. Da ne govorimo o tome koliko smo osakaćeni uskraćivanjem bližih kontakata bilo koje vrste sa nama dragim osobama. Živimo uplašeni i prepadnuti od svega i svačega, jer je ona i tamo, gde je ne očekujemo.
A psihički život, šta je sa njim? Šta se događa sa našom dušom i strahovima u njoj? To, po svemu sudeći, malo koga zanima. Ko te još za dušu pita. Trpi i ćuti, bitno je da se nisi zarazio.
A šta biva posle svakodnevnih saznanja da je umrlo toliko i toliko ljudi od korone, da je umro neko naš sa kojim smo koliko prekjuče pili kafu, da je umro neko ko blago rečeno „nije ispunjavao ni jedan uslov da umre”, šta biva kada se suočimo sa mišlju da i mi možemo, već sutra da budemo u najmanju ruku oboleli, na respiratoru ili daleko bilo mrtvi.
Sa tim se živi svakodnevno, svakog časa i minuta u jednom danu, i 365 dana u godini. A mi uđosmo u drugu godinu dok si reko britva.
Šta biva kada kreneš da čitaš informacije, obaveštenja, savete, upozorenja koja nam upućuju raznorazni stručnjaci, a bogami i laici, pa kada se sve to pomeša u glavi jednog običnog čoveka, naviklog da sledi nečije savete, a sada nije načisto čije bi sledio. Koji su pouzdani simptomi, kada da se javi lekaru a da ne zakasni, kako da stigne do lekara koji su prezauzeti, i šta u međuvremenu da radi na planu preventive kako bi sebe zaštitio.
Da li da primi vakcinu, ili ne. Ovaj kaže – da, neko drugi kaže – ne. Pa ko treba, a ko ne treba da je primi. Pa koju da primi, a koja je navodno opasna. Pa šta da radi ako dobije kovid, a primio je vakcinu.
Pacijenti sa težim bolestima, sa onkološkim posebno, imaju milion dodatnih briga i jedino što im je preostalo je da se mole Bogu da bolest miruje, dok ne prođe korona. U protivnom nemaju kud, gde i kod koga. Svi lekari su u kovid sistemu. Zamislite u kakvom su oni psihičkom stanju. Ja ne smem ni da zamislim, jer je bezizlaz očigledan.
Dobro je onima koji o svemu gore navedenom ne razmišljaju. Onima, koji se sekiraju kada će proraditi kafići, tržni centri, teretane i ostali zatvoreni objekti – i presvisnu od sreće kada se to dogodi. Malo je takvima potrebno za sreću. I treba im zavideti. Oni zasigurno neće umreti od straha, ali zato neko iz njihovog okruženja može da umre zbog njihove neodgovornosti.
Sve u svemu – godinu dana živimo, najblaže rečeno, u ludnici. U ludnici u kojoj se ne zna ko je stvarno lud, a ko je zalutao. I čekamo nešto, što se ne pomalja ni na vidiku. Iz prostog razloga što ne postoji niko ko bi u javnost poslao pouzdanu inforamciju o bilo čemu u vezi sa koronom.
Znamo samo da je došla „niodkuda i ničim izazvana”, a kad će otići „ne zna se”. Ko u ovakvoj situaciji nije poludeo, stvarno nije normalan.
13.april
