Zvanični podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da najveći broj nezaposlenih na birou čeka posao duže od deset godina. Slede oni koji čekaju do tri meseca, pa oni koji posao pronađu za najviše dve godine.
Kako navode iz Nacionalne službe za zapošljavanje, profili u kojima je tokom 2020. godine postojao daleko veći broj lica na evidenciji Nacionalne službe nego što je broj registrovanih slobodnih radnih mesta su, između ostalih – pomoćnik konfekcionara, pomoćni daktilograf, maturant gimnazije, poljoprivredni tehničar za proizvodnju bilja, prehrambeni tehničar i tehničar za biotehnologiju.
Ima ih još u nizu, ali da ne nabrajam. Oni čekaju, čekaju posao koji nikako da stigne. Po deset godina čekaju.
Čitam i ne mogu da verujem. Hoćemo u Evropu, hoćemo da sledimo svet u svemu, a još uvek imamo u upotrebi reč „čeka posao”. I što je najgore ta reč se i oficijelno ustalila u terminologiji Nacionalne službe za zapošljavanje, čak i statističara.
Pokušavam da zamislim kako to neko „čeka posao”. Sedne, čeka 10 godina, ništa u međuvremenu ne radi, čeka posao u srtruci. Totalno besmislena fraza i totalno šit pojava.
U svetu se posao odavno traži, ne čeka se. Pa kada ukapiraš da ne postoje potrebe za tvojim zanimanjem, ti se prekvalifikuješ, dokvalifikuješ, učiš nešto novo što se traži, ne sediš skrštenih ruku. U svetu te niko ne pita šta si završio, šta ti piše u diplomi – već šta umeš da radiš. Pa onda probaju i testiraju da li stvarno umeš, ili umeš samo na papiru. Tako poslodavci dobijaju radnu snagu koja je odmah sposobna da obavlja određeni posao, i naravno donosi profit. I poslodavcu i tebi. Ima tu još jedna caka. Ako je taj neko, zaposleni, dobar – on može da napreduje. Brzo ili lagano, zavisi od njegovih sposobnosti. Ali mu se pruža šansa da se penje na lestvici i postigne više i bolje. Više zvanje, a i veću platu. I takvi ništa ne čekaju, oni delaju.
Stečena diploma, koja je na ovim našim prostorima očigledno još uvek cilj svakog ko se školuje, može tamo negde da se okači mačku o rep. Posebno stečene diplome koje su često “stečene” na sumnjiv način, zaista mogu samo da se okače na zid i da se čeka. Da se čeka neko upražnjeno mesto, neka veza, neka sreća ili šta ti ja znam, ali dočekano neće biti od vajde.
Šta može čovek, posle 10 godina čekanja, da uradi na radnom mestu čak i ako ima sreće da ga dobije? Da ga pozovu iz Nacionalne službe i ponude mu posao? Šta on zna od stečenog znanja, a da ne govorim šta ima od iskustva?
Daleko od toga da se ja, što bi se reklo, „sairim” sa onima koji 10 godina „čekaju” posao. Nikako. Samo mi je žao što, ne oni, već sistem tako funkcioniše – da ih nije usmerio na pravi put. Da ne gube vreme, i da nešto od sebe i sa sobom urade.
Znam, reći ćete da je sve u ovom našem društvu, opterećenom vezama i vezicama, komplikovano i da ne može da funkcioniše kao u belom svetu. Stoji ta činjenica, ali ne znači da ne treba pokušati, i ispraviti devijantnosti. Počev od toga da se posao traži, a ne čeka se. I da oni koji su kadra i sposobni, treba da rade, a oni drugi da čekaju. Sve dok ne postanu sposobni.
Samo u takvoj utakmici postoji šansa da najbolji pobede. A da svi ostali nastave da vežbaju i treniraju, kako bi ih dostigli.
Znam, daleko smo od toga, ali mi se čini da se iz dana u dan – umesto da se približavamo – sve se više udaljujemo. Negujući pogrešne vrednosti, podržavajući ono što ne valja i ne pije vodu, i saplićući sve one primere koji su se prosvestili i hteli bi da svojim znanjem i umećem stignu do cilja. A ima takvih, i oni
ne čekaju. Oni grebu rukama i nogama da do posla stignu. Neki i uspeju, neki izgube volju i želju na tom putu. Naše je samo da ih podržimo – bilo bi na obostranu vajdu.
22. jun
