O koronavirusu , otkako se pojavio, kruže i mnoge teorije zavere. Neko ga je poslao, neko je njime hteo nešto da promeni u svetu, priroda ga je poslala da bi stvari dovela u red, a možda i Bog, kako bi nas učinio boljim ljudima.
Ima i onih koji za pandemiju koronavirusa okrivljuju globalizaciju i navode da bi zaustavljanje ovog procesa bio jedini način da svet izbegne zarazu, i spreči nove.
„Podignimo zidove, ograničimo putovanja, smanjimo trgovinu. Ipak, iako se pokazalo da kratkoročne mere karantina daju neosporne rezultate u zaustavljanju epidemija, dugoročni izolacionizam vodio bi ekonomskom kolapsu i teško je zamisliti da bi ozbiljno doprineo sprečavanju širenja infektivnih bolesti. Izolacionisti greše. Odgovarajući protivotrov za epidemiju je kooperacija, nikako segregacija“, navodi u tekstu u magazinu Tajm pisac Juval Noa Harari.
Iz prošlih iskustava u istoriji se stiče jasan utisak da se ne možemo odbraniti tako što ćemo trajno zatvoriti granice.
Kao drugo, istorija nas uči da stvarnu zaštitu treba tražiti u razmeni pouzdanih naučnih informacija i globalnoj solidarnosti. U ovom trenutku, Kina je u stanju da sa drugim državama širom sveta podeli svoja saznanja o koronavirusu, ali to zahteva visok nivo međusobnog poverenja i saradnje.
Karantin i ograničenje slobode kretanja igraju presudnu ulogu u sprečavanju širenja zaraze. Ukoliko među državama ne postoji poverenje i ukoliko se neke od njih osete napuštenim od međunarodne zajednice, njihove vlade se plaše preduzimanja takvih mera. Zato su mnoge države i ćutale dok stvari nisu bile očigledne i izašle na videlo. Zato se sve, u nekim državama, otelo kontroli. Možda je baš Italija takav primer. Kažem možda, jer to ne znam, ali tako deluje.
Laički posmatrano, i zdravorazumski rekla bih, ako je neko uveren da će mu u tom slučaju druge države priskočiti u pomoć, biće spremniji za uvođenje drastičnih mera.Možda bi u ovu grupu mogli da svrstamo Srbiju. Opet kažem možda, jer su ovo samo pretpostavke na osnovu postojećeg stanja.
Ako neko, međutim, smatra da će ga ostaviti na milost i nemilost bolesti, verovatno će oklevati dok ne bude kasno.
Sedamdesetih godina prošlog veka pošlo nam je za rukom da pobedimo virus velikih boginja zato što je u svim zemljama sveta sprovedena vakcinacija čitave populacije. Da samo jednoj državi nije uspelo da vakciniše svoje stanovništvo, bila bi to pretnja za ljudsku vrstu u celini, jer je mogućnost da virus postoji na jednom mestu predstavljala opasnost da se proširi po celoj zemaljskoj kugli.
Čovečanstvo se danas suočava sa akutnom krizom, ne samo zbog epidemije koronavirusa, već i zbog nedostatka poverenja na međunarodnoj sceni. Kako bismo pobedili opasnu bolest, bilo bi nužno – ne, bilo bi preko potrebno -stanovništvo da pokloni poverenje stručnjacima, građani vlastima, a države jedne drugima. Neodgovorni političari širom sveta već nekoliko godina namerno podrivaju poverenje u nauku, državne institucije i međunarodnu saradnju. Posledica toga je aktuelni trenutak u kome se suočavamo sa nedostatkom lidera koji bi inspirisali, organizovali i finansirali koordinirani, globalni odgovor na krizu.
U ovom trenutku krize, odlučujuća bitka se odigrava i na polju međuljudskih odnosa. Ako posledica epidemije budu još veća razjedinjenost i nepoverenje, to će značiti da je virus odneo pobedu. Ako se pak postigne jedinstvo i intenzivnija globalna saradnja, biće to pobeda čovečanstva. I to ne samo protiv koronavirusa, nego i protiv svih budućih patogena bilo koje vrste.
03.april
