Glumica Vesna Pećanac i supruga slavnog reditelja Živka Nikolića danas živi na rubu egzistencije. Od lepotice iz „Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo“ i „Ljepote poroka“ došla je do žene koja je na prosjačkom štapu. I tek nakon fotografija iz dobrotvorne kuhinje neko se setio da joj malo olakša život.
Pitanje je da li bi se i danas neko setio i da li bi iko stao da se izbori da Vesna Pećanac dobije nacionalnu penziju da toga dana patrijarh Porfirije nije posetio kuhinju Verskog dobrovoljnog starateljstva u Beogradu. Na ovom događaju su napravljene fotografije Vesne iz Narodne kuhinje, koje su kasnije obišle region.
Da li je Vesna morala da dođe u tu Narodnu kuhinju, po taj besplatan obrok, pa da se tek posle toga svi dignu na noge i shvate suštinu nepravde prema njoj. Mediji, društvene mreže, portali, čak i u Crnoj Gori i Bosni, bili su ispunjeni ovom pričom. Mnoge poznate ličnosti u Srbiji danas apeluju da joj se dodeli nacionalna penzija. Najglasnije su kolege, glumci, koji kažu da što glasnije budu pričali, to će apel pre da stigne do nadležnih, pa će glumica da dobije penziju.
Savez građana CIVIS apelovao je na institucije u Crnoj Gori da u skladu sa zakonskim mogućnostima pomognu glumici Vesni Pećanac, kako bi joj se „omogućio život dostojan čovjeka“.
– Udovica slavnog Živka Nikolića po informacijama koje su godinama objavljivali mediji, a koje su kulminirale njenim poslednjim fotografijama iz narodne kuhinje u Beogradu, ne sme provoditi život u bedi i siromaštvu, jer je i sama dala doprinos afirmaciji crnogorske kulture i jer je njen suprug svojim delima za sva vremena obeležio jednu epohu, snimajući desetine filmova koji su pobrali slavu na jugoslovenskim prostorima, ali i na velikim svetskim festivalima u Moskvi, Parizu, Montrealu, Kairu…“, navodi se u saopštenju, prenose Vijesti.
U isto vreme, vlasti iz ove zemlje kažu da će da učine sve da glumica dobije crnogorsko državljanstvo, pošto je državljanstvo uslov za dobijanje nacionalne penzije.
Bravo za sve nas – Srbe, Crnogorce i Bosance. Treba čovek da ispusti dušu, pa da skočiš da mu pomogneš. Nebitno je je li reč o Vesni Pećanac, ili nekom drugom. Mi reagujemo post festum, reagujemo u trenutku kada su šanse za nekakvu pomoć minimalne. Tako reagujemo i kod bolesnih ljudi. Zakazuju im se pregledi, razvlače se i povlače po medicinskim ustanovama, čekaju da njihovi doktori dođu sa odmora, čekaju neke druge koji su trenutno na simpozijumu ili Bog te pita gde, čekaju, čekaju – pa kada im Sveti Petar pokuca na vrata, svi skaču krajnje zabrinuti i angažovani da ga otmu iz kandži smrti. Nekaad im pođe za rukom, a vrlo često i ne. Ali, oni su „sve učinili” da mu spasu život, jel tako? Pa što sve to nisu učinili kad je bilo vreme, i kada se život mogao spasti.
Isto je i sa Vesnom Pećanac. Godinama gladna i mrcvarena, plus trpela nasilje u porodici od svog sina, godinama se povlačila po kojekakvim domovima i posećivala Narodnu kuhinju, i baš niko sve to nije video ni primetio. Uključujući i njene kolege koji sada viču, kako bi se bolje čuli.
Možda Vesna Pećanac nije tražila pomoć, a možda i jeste, pa je niko nije čuo. Kako god, posle svega proživljenog, čovek stigne do faze kada digne ruke, i svejedno mu je. Lično mislim da je i njoj sada svejdeno i da bi radije i dalje jela lebac iz Narodne kuhinje, no što bi se okrenula svima, koji joj u ovom trenutku svašta nude. Pa makar i skončala u nemaštini, jer u čoveku postoji nešto što se zove dostojanstvo, i postoji granica preko koje se ne može.
„Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo” – koliko simbolike u ovoj ulozi koju je Vesna imala na filmu, a evo sada i u životu.
20. januar
