Predizborna kampanja je, po protokolu, u punom jeku – po viđenom u javnosti, gotovo da i ne postoji. Vladajuća stranka ne radi ništa, što i pre kampanje nije radila. Predsednik i predstavnici državnog vrha obilaze pojedina mesta, otvaraju fabrike, puteve…….i aktivnosti im se ni po čemu značajnom u tom pogledu ne razlikuju.
Opozicija gotovo da i ne postoji – jedan njen deo bojkotuje izbore, samim tim i predizbornu kampanju, drugi je nevidljiv za javnost, treći bi da nešto predoči biračima, ali osim pljuvanja po vlasti, nema šta drugo.
Pažnju mi je privukao predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, koji tu i tamo obiđe po koje veće mesto u Srbiji, neusiljeno, nenametljivo i, reklo bi se, bez neke veće političke tenzije i opterećenja.
„Ja nisam došao ovde u kampanju,jer smatram da bi bilo veoma loše za mene kada bih ja sada dolazio da vas ubeđujem da glasate za mene ako već niste svih ovih godina shvatili i cenili ono što radim za državu i narod. Moja kampanja su moji rezultati koje sam ostvario na različitim mestima i državnim funkcijama koje sam obavljao u poslednjih 30-tak godina. Zato sam danas došao da vas vidim i da vam kažem da vas volim” – rekao je predsenik SPS-a Ivica Dačić.
I stvarno, šta bi i mogao drugo da kaže? Da napada opoziciju? A što bi? Da objašnjava kako je, kao deo dosadašnje vlasti, i SPS zaslužna za mnoge, u državi, postignute rezultate? Nema potrebe. Onaj ko to zna, zna i bez kazivanja. Onaj ko ne želi da zna, neće primiti k znanju i ako mu sto puta ponoviš istu stvar.
To važi za Dačića, jednako kao i za ostale političarte. Iz prostog razloga što biračko telo i posle 30 godina nije u dovoljnoj meri sazrelo da razluči crno od belog. A, ako i jeste – neće to da prizna.
Zato što je belo uvek ono, čemu je biračko telo naklonjeno ili mu pripada, a crno ono preko puta, koje će uvek biti crno, pa makar i na ličnu štetu.
To je ona sitnica, ali sitnica koja presuđuje, koju teško da ćemo u skorije vreme iskoreniti iz našeg ponašanja. Društvo smo odavno podelili na naše i njihove, tu podelu brižljivo čuvamo i negujemo, ne dozvoljavajući da bilo ko utiče na naše poimanje politike.
Zato je Ivica Dačić 200 posto u pravu. Onaj ko je za njega, biće za njega i da ništa nije uradio, i da se nigde nije pojavio. Onaj ko nije, neće – taman mu svakoga dana kucao na vrata sa poklonom. Važi to i za Vučića, i sve ostale.
U priči ne valja jedino to što i dalje, kao ljudi, ne uključujemo mozak. Pa da za ono, što je dobro, kažemo da je dobro makar i ne dolazilo od naših. Jednako kao i za loše. Da umemo da mislimo i rasuđujemo, da znamo da pronađemo meru stvari, jer samo takvo saznanje i promišljenje može da nas odvede u bolji život.
Ovako, kako sada razmišljamo nećemo daleko stići. Zato što sami često uništavamo ono što je dobro za nas, i veličamo ono što nije. Samo zarad političke pristrasnosti, a bogami i zarad mržnje koju u sebi brižno negujemo godinama unazad, ni sami ne znajući zašto mrzimo.
Pa setite se samo koliko su neki mrzeli Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Dragana Đilasa i da ne nabrajam više, a pre toga su ih voleli i dizali u nebesa.
Gotovo da je u potpunosti izvesno kako će proteći ovi izbori, i šta će uslediti posle njih. Što, apsolutno, ne znači da će da proteknu loše i da će izbor, koji će uslediti, biti loš. Samo znači da u ovom trenutku, kao narod, nismo uspeli da sakupimo kritičnu masu mrzitelja. Pa će oni biti razočarani i nastaviće da mrze jače no što su do juče. Nema veze što u postojećim okolnostima uživaju mnoge benefite onoga koga mrze, ima veze sa mržnjom koja nije nahranjena i sa željom da ostvare promene, koje su naumili. Kakve god bile.
Tako to teče u političkom životu Srbije punih 30 godina. Ništa se bitnije ne menja, osim ljudi koji misle čas ovako, čas onako. A od njihovog mišljenja zavisi hoće li biti ovako, ili onako. Ne – hoće li biti bolje i drugačije, nego hoće li biti kako su zamislili. Kod nas se kaže da „merak cenu nema”. To važi i za mržnju prema političkim protivnicima. I ona nema cenu, mrzimo, pa makar i na svoj račun.
17.juni
