ŠTO DA NE KAŽEM – KADA BI SVI RADILI SVOJ POSAO

Zatrpasmo se ružnim stvarima, sve ružna od ružnije. Ne možemo više da dišemo niti živimo normalno. Očekivanja su nam od buđenja ujutru, pa do kasne večeri usmerena ka nečem lošem što može da se desi, pa tako zgrčeni nemamo vremena ni da se opustimo ni da živimo.

Svako dobro, koje nam se „ispreči“ na putu, bude čudo koje prosto ne razumemo, i ne umemo da ga prihvatimo.

Posle bezbroj susreta sa namrgođenim facama iza šaltera, njihovih neprijatnih reči koje izgovaraju sa visine i nekom prikrivenom težnjom da ti život – ne olakšaju, već učine komplikovanijim, desi se čudo.

Vojvođansku banku spominjem ne da bih je reklamirala, već da bih na primeru pokazala da normalno postoji i da smo ga, navikli na svakodnevna šamaranja, zaboravili. Od onog – dobar dan na ulazu u banku, do onog do viđenja kada odlaziš pošto si završio posao, sve je toliko nestvarno u poređenju sa mnogima, da pomisliš da si pogrešio i da se nalaziš na nekoj drugoj planeti. Ljubazni ljudi, osmesi na licu, vreme poklonjeno samo tebi i briga da se to, po šta si došao, završi. Preciznost, tačnost, poslovnost – treba li to da naglašavam?

Priznajem da sam, poučena brojnim lošim iskustvima, bila zatečena, zbunjena i nesnađena. Pomislih čak da je skrivena kamera, da to u ovim našim prilikama ne može da bude stvarnost.

A tako je malo potrebno da svi ličimo na zaposlene u Vojvođanskoj banci. Da kažemo dobar dan, da budemo ljubazni, da se potrudimo da svoj posao radimo na najbolji mogući način, da pomognemo, da rešimo, da se osmehnemo, ponekad možda i na silu, ali da se osmehnemo.

Jer, kada bismo tako radili – ne bi nam falio jedan papir, ne bi nailazili svakodnevno na nepremostive prepreke već bi ih rešavali, ne bismo se prepirali i svađali na šalterima , već bi se dogovarali, ne bismo bili neprijatelji – mi i oni – već bismo bili partneri u poslu koji treba da završimo.

Kada bismo tako radili svi mi u poslovima kojima se bavimo, nikome ne bi bila potrebna veza da i najsitniju stvar završi, nikome se ne bi davao mito da uradi nešto što mu je posao, ne bismo se delili na moćne i nemoćne, i naravno – ne bismo se nervirali pri svakom pokušaju da nešto završimo.

Imam ja, kao primer, i mnogo loših iskustava, ali ne bih o njima. Posebno ne bih spominjala aktere, jer pouzdano znam da bi me možda i tužili zbog toga. A sijaset ih je koji „reže i laju“ na šalterima, koji te gledaju pogledom da ti se krv u žilama zaledi, kod kojih nikada ništa ne može dok se pošteno ne namučiš, koji ti ne objašnjavaju (a posao im je) šta treba da radiš, već te puste da se snalaziš i sam pronikneš u rešenje. Da se valjano preznojiš, kako bi bili zadovoljni.

Ne znam da li u normalnom svetu funkcionišu poput Vojvođanske banke, nisam živela u tom normalnom svetu pa ne znam. Ali znam da se mi od tog sveta mnogo razlikujemo, ponosni na tu razliku, koja i nije za ponos. Mi ovde ništa ne završavamo bez pitanja: „Znaš li nekoga tamo i tamo“? „Možeš li da me povežeš sa direktorom tu i tu“? „Hoćeš da okreneš telefon molim te, i napraviš mi prolaz“?

Baš iz tih razloga ovakvi pozitivni primeri deluju nestvarno i nemoguće. Osetiš, posle učinjenog, potrebu da se na neki način zahvališ, da nešto kupiš i odneseš – kafu, čokoladu, bilo šta na šta smo navikli. A onda te biva sramota pred samim sobom, jer unapred znaš da će ti takvi likovi odgovoriti: Pa ja samo radim svoj posao.

Kada bi svi u ovoj našoj Srbiji „samo radili svoj posao“, život bi nam bio mnogo, mnogo lakši i jednostavniji. Posao bi jednako mogle da završe i tetka Ruža iz Doljevca i gradonačelnica Niša. Posao je posao, a funkcija je nešto drugo. Kada bi svi radili svoj posao kako valja, kažem, i mi bismo – svi zajedno – više valjali. Ovako – talas neljubaznosti, nekulture, neznanja, nepreduzimljivosti se širi većom brzinom od pandemije.

A možda su ovi u Vojvođanskoj banci primili neku vakcinu dobrote, pa su drugačiji? Moraću da se raspitam.

22.januar