Još jednom bih ja o Đoletu Balaševiću, ali malo drugačije i iz drugog ugla. Sačekala sam da se svi „ispucaju“, da mu se „iznadive“ i „dignu ga u nebesa“, da o njemu progovore sve što nisu za života, i da govoreći o njemu progovore o sebi.
Kada čovek ode sa ovog sveta usledi preispitivanje i ocenjivanje njegovog, ne samo muzičkog rada, već i celokupnog bitisanja, uključujući i najsitnije detalje iz života, kojih – ponekad mi se čini – ni on nije pošteno zapazio, ali važno je da mi jesmo. Od rođenja pa do groba, što bi se reklo na ovim našim prostorima. A svega je tu bilo, od ljubavi do politike.
Jedno je sigurno – publika je Đoleta obožavala od Triglava do Đevđelije, a i on publiku gde god bila i čija god bila. Što reče ovih dana jedan hrvatski novinar „Plačemo, svi danas u Zagrebu plačemo na ćirilici“.Neko je na društvenim mrežama lepo primetio: „Četnici i ustaše su ga mrzeli, Srbi i Hrvati voleli“. To je to. A političari? Političari su se pretvarali da ga ne primećuju, jer im nije prijala njegova slobodoumnost, vešto i mudro izrečen stav o svemu što oko sebe vidi i oseća, ali bez uvrede i uz njegov šeretski osmeh, koji je stav očas pretvarao u šalu. A da im se nije dopadao, nikome od njih, govori i činjenica da su ga stalno mimoilazile nagrade i priznanja.
Briga Đoleta za nagrade i priznanja od onih koji mu i nisu bili po meri. I koji mu se nisu dopadali. Zabole ga uvo za sve to, kada je odlikovan najsnažnijim emocijama naroda, za života i posle smrti. Neka mu neko , od gore navedenih, „stane na crtu“ sa takvim priznanjem, baš da ga vidimo. Malo sutra će. Njihova priznanja su protokolarna i po ključu, Đoletovo je iz srca i po potrebi svakog, ko je želeo da mu kaže hvala.
Uostalom – ima li neko drugi, osim naroda, pravo da mu ponudi priznanje dostojno njemu.
Napao ga je ovih dana Vojislav Šešelj, kao izdajicu. Teško da je to Đorđe Balašević bio. Možda je bio slika i prilika građanske neposlušnosti, ali one lucidne , prefinjene, koja nikoga ne vređa, a pogađa pravo u cilj. I koju bismo voleli svi da imamo, ali je nemamo. Jer nismo kadra da je imamo. Vređan zato što nastupa u svim bivšim Republikama, vređan zato što nije priistao da bude pristalica suludih podela i što nikada nije flertovao sa šovinistima. Zato je bio kriv, za šta ga je bilo briga taman toliko, koliko i za lanjski sneg. Zato su njegove pesme bile na crnoj listi brojnih radio- stanica i televizija.
Nema veze, ostaće upamćen kao jedan od retkih koji su uspeli da se izdignu i ostanu zauvek nedodirljivi gluposti, prizemnosti i provincijalizmu. Jedan od retkih kojima mnogi zavide, ali nemaju petlju da budu on. I ostaće upamćen kao blag čovek širokih nazora, poput njegove Vojvodine, ispunjen dozom i humora, i sarkazma, i stihova jačih od bilo kog političkog govora, i stavova čvrstih kao stena.
Zato Đorđu Balaševiću nisu potrebna priznanja niti pohvale. On je bio institucija, bez institucionalnih priznanja. I to ne može niko da poništi. A toga je bio svestan i za života u svom maniru opuštenog frajera sa farmerkama, i rukama u džepovima kao da je u prolazu, pa nam u prolazu kroz pesmu nešto saopštava. Onako usput, pa ko čuo čuo je, ko nije njegov problem.
Ne bi valjalo da mu neko pokloni ulicu sa njegovim imenom, niti spomenik koji na njega liči, ništa ne bi valjalo što podseća na licemerje, kojem smo skloni u ovakvim prilikama. Pustimo Đoleta neka uživa tamo gore, neka pevuši svoje pesmice i posmatra nas s visine. Možda će odatle još bolje videti koliko ga nismo bili dorasli, i koliko nismo razumeli njegove dobronamerne poruke, upakovane u celofan i sa mašnicom, ali poruke koje je trebalo prihvatiti, i o njima porazmisliti, a ne osuđivati ga zbog njih.
Ako ga već nismo u dovoljnoj meri poštovali za života, manimo se toga sada. Barem toliko mu dugujemo. On nama ništa.
24.februar
