Krenusmo u Evropsku uniju, i nikako da stignemo. Te fali nam ovo, te fali nam ono….neki bi da se što pre tamo nađu, a nekima je baš svejedno, jer im je dobro i ovde gde jesu.
A kada smo vec kod EU, ja bih još par reči o njoj, i o nama koji joj hrlimo u zagrljaj. Željni toga, ili ne, sasvim je svejedno. Tako nam je zacrtano, te se iz te kože ne može, što bi rekli stari.
Svakodnevno slušamo o otvorenim poglavljima, o onima koja treba da se otvore, o reformama u kojima napredujemo, ili sudstvu gde smo malo zakazali. Govorimo o bezbroj prepreka koje nam stoje na putu, neke možemo da preskočimo, a kod nekih nam preskakanje malo teže ide. Za svaki neuspeh krivimo, razume se, vlast jer – primera radi – nemamo slobodne medije što nam EU stalno zamera, a vlast je ta koja je kriva za njihovu neslobodu. Drvlje i kamenje na vlast, koja koči naš napredak na putu ka EU. Okupirala medije, a Evropa nas neće sa „faličnim“ novinarima. Ko da su pa njihovi bolji. Vlast tvrdi da radi na tom pitanju. Slobode medija mislim. I ove, kao i ranijih godina, govorimo o tome.
Nikada, međutim, ne govorimo o sitnim koracima na tom putu ka Evropi koji zavise, ne od Vučića i od Brnabićeve, već od svakog od nas pojedinačno. Jer u EU neće samo Vučić i Brnabić, već će valjda, cela država. A država smo mi, ako se ne varam.
Pa da vas pitam – koračate li vi te sitne korake, ili ih preskačete u zabludi da EU neće primetiti naše zabušavanje, koje nam odlično ide ovde na našim prostorima. Jeste li naučili gde se baca đubre, recimo? Parkirate li i dalje vaš automobil na zelenoj površini ispred zgrade? Prelazite li ulicu mimo pešačkog prelaza? Ustajete li starijim osobama u autobusu? Režite li i dalje na šalterskog radnika, ako vam se nešto ne dopada? Umete li komšiji da kažete dobar dan, kada se sretnete u liftu?………..Mnogo pitanja bih imala da vam
postavim, a koja čine te, na izgled , sitne korake koji su važni za prevaljivanje teškog nam puta ka Evropi.
A mi se „zainatili“ pa ni toliki napor ne želimo da učinimo, ne bi li nam se taj put malo prikratio, i ne bismo li ka Evropi putovali brže. A zašto? Zato što nećemo da se menjamo, misleći da smo takvi, kakvi smo – najpametniji, čak simpatični i dopadljivi, da smo drugačiji i da takvi i treba da ostanemo. Ne želimo da ličimo na te uštogljene evropljane koji nemaju dušu, samo misle na neka pravila i zakone, samo ih novac zanima, samo bi da rade i žure negde, a ne umeju da žive i uživaju.
Što se nas tiče, cenimo da umemo da živimo. Kukajući, zapomažući, zavideći drugima i optužujući vlast da nas je dovela do dna, da je nesposobna i nikakva, a mi jadni zakasali sa tim nesposobnjakovićima, pa živimo ko stoka, umesto kao sav normalan svet u toj tamo Evropi.
Moguće je da živimo ko stoka, ali se…..izvinićete…..tako i ponašamo u mnogim situacijama, u kojima se evropljani ponašaju drugačije. Pa bih opet pitala: jesmo li mi otvorili naša poglavlja, jesmo li mi kao građani ispunili ono što se od nas traži, ako već moramo u tu Evropu po sili zakona. Ili ćemo i dalje misliti da nam je Kosovo jedina prepreka, i da je Vučić kriv za sve. Možda, ali zasigurno nije kriv za ono što mi trenutno jesmo. A evropljani sigurno nismo.
07. februar
