Za samo 100 dana od najave predsednika Aleksandra Vučića da će se država obračunavati sa organizovanim kriminalom, uhapšena je kriminalna grupa Darka Eleza kao i grupa Veljka Belivuka i njegovih saradnika.
Ministar Aleksandar Vulin je saopštio da je uhapšeno 17 pripadnika organizovane kriminalne grupe koju su predvodili Veljko Belivuk i Marko Miljković, koju se osnovano sumnjiči za ubistva, iznude, otmice i dilovanje drogom.
Srbija je ozbiljna zemlja koja nikada sebi neće dozvoliti da se stvori novi Zemunski klan i da postoje organizovane kriminalne grupe koje misle da su jače od države, istakao je tom prilikom ministar Vulin.
A onda su krenule naše, narodske, priče. “Jeste, uhapšeni, 17. A koliko se njih okolo slobodno šeta. Kada će sve da ih pohapse.Ovi su im se sigurno nešto zamerili, pa ih pohapsili. Nešto stoji iza toga. Što nisu uhapsili ovog, ili onog.”……..i tako dalje, i tako dalje…..priči nigde kraja, a zadovoljstva zadovoljstva zbog učinjenog nikada.
Tu se otvara priča o nama i postavlja pitanje: kada nam je dosta? U lošem ili dobrom, svejedno je. I umemo li barem nekada da kažemo: e, ovo je prava stvar, svaka čast.
U našem mentalnom sklopu uvek „čuči neka teorija zavere.” Šta god da organi vlasti učine, nešto stoji iza toga, i nikada učinjenim nismo zadovoljni, jer nam treba još, i još, i još……
Ako se štogod izgradi, autoput recimo, „jedan je autoput, a nama ih je potrebno više”. Ako se određeni broj ljudi uposli, „malo je, jer onoliko njih čeka na zaposlenje”. Ako se kom pojedincu izađe u susret u bilo čemu „pojedinac je, ima ih bezbroj takvih”. Nikad dosta i nikad po volji.
Ako se pohapse kriminalci „pa nisu jedini, cela nam je zemlja ogrezla u kriminalu”. Ako se upre prst u neko značajno ime (čak i iz redova vladajuće partije” – „ogrešio se nešto, ne bi oni njega tek tako”.
Sumnja i podozrivost posle svakog učinjenog koraka, dobrog ili lošeg. Na kraju sve ispadne loše, rezultata nema, a i ako ih ima – nešto se iza toga krije.
U našoj zemlji postoje dve grupe ljudi: jedni koji u sve bezuslovno veruju, i drugi koji ni u šta ne veruju. Njihove uloge se s vremena na vreme menjaju, u zavisnosti od promene vlasti i njih samih, ali u suštini uvek postoje i uvek svojim nekritičkim stavom ruše sve učinjeno, i sve pokušaje da se bilo šta učini.
Štetni po društvo su i oni koji bezrezervno veruju, kao i oni koji ni u šta ne veruju. Zato što su i jedni i drugi slepi, poneti svojim strastima, ili svojim interesima.
Verovatno nikada nećemo dočekati trenutak u kojem će “vernici” čvršće stajati na zemlji, svesni onoga što je dobro, ali i onoga što ne valja. I kada će “nevernici” umeti da pruže ruku i čestitaju protivniku, ukoliko je učinio nešto dobro. To bi, svakako, bio trenutak u
kojem bi smo odista bili demokratska zemlja, u kojoj ne postoje naši i njihovi, već jednaki sa drugačijim stavovima i razmišljanjima. Jednaki u jednom : u dobrobiti za građane Srbije i želji za napretkom.
Ovako – sve ide malo teže. Jedni koračaju, drugi sapliću, jedni su nadobudni – drugi su ozlojeđeni, jedni su naši – drugi su njihovi, a svi zajedno – neprijatelji.
„Niko ne može više da te upropasti, no što možeš sam sebe” – e, ta nam je omiljena.
09.februar
