„Ljudi su prestali da mi se javljaju dok sam bila u bolnici da me ne bi uznemiravali. Kada sam došla iz bolnice, oni se i dalje nisu javljali, trebalo je da okrenem veliki broj telefona i svima kažem – „Vi me ne uznemiravate, vi ste meni potrebni“ ,
a ja sam okrenula samo nekoliko brojeva i čula istu priču: „Tvoj telefon je bio isključen, nismo mogli da te dobijemo“. Naravno da nisu mogli, jer sam bila dva i po meseca u bolnici, a tamo je na sreću, telefon zabranjen. Evo sada sam tu, željna da se vratim u život pozorištu, na filmu i televiziji. Znam da imam šta da pružim. “ Ono što me je pogodilo više od same Nedine smrti je ova njena izjava nakon izlaska iz bolnice, ovaj vapaj i krik da joj se pomogne. Osećam se poražen kao čovek, ljudsko biće…
Ovo sam procitala na nekom portalu, nemam pojma ko je to napisao ( a nije me ni briga), a napisao ga je pod naslovom IZVINI NEDO.
Mislim da sam tog trenutka potonula u bezdan. Pokvarilo mi se raspoloženje, plakalo mi se, bila sam beskrajno tužna, besna, ljuta……..sva ljudska raspoloženja su buktala u meni, nisam mogla da ih definišem, ali mi je definitivno bilo loše. Jako loše.
Nemojte pogrešno da me shvatite, ali Neda više nije važna. Nje nema i briga nju sada za nečije izvini. Pitanje je: Kada smo i kako dozvolili da budemo gluvi, slepi i nemi za ljude oko nas?
Svako od nas ima neku Nedu u okruženju. Nedu koju, poput njenih komšija danas, vidi lepo obučenu, našminkanu, veselu u prolazu i smatra da je Neda super. Da joj je u životu divno čim je
obukla onu lepu haljinu, krenula negde, stavila šešir, i nasmejala nam se u prolazu. Svako od nas ima neku Nedu u okruženju kojoj je mnogo teško, koja ima million problema, koju sustižu neke muke, koja nema nikoga pored sebe da promeni reč, i olakša dušu. Nismo mi toliko glupi da sve to ne vidimo i ne osećamo, ali se pretvaramo jer nam je tako lakše, jer sebe ne opterećujemo, jer i mi imamo sijaset svojih briga, pa nam baš pritrebale I tuđe.
A kada svi ti ljudi oko nas odu, poput Nede, setimo se koliko su bili dobri, prisetimo se mnogih trenutaka iz njihovog života, naprasno znamo šta ih je mučilo, i dosetimo se neke njihove priče u kojoj su pokušavali da nam kažu koliko im je teško. Svega se setimo onog trenutka, kada su mrtvi. I kada više ne treba da ulažemo napor da im pomognemo, kada možemo da ( praveći tužne face) kažemo koliko su bili dobri, koliko su davali okolini, koliko su vapili za nečijom pažnjom…..a sve to činimo ne zarad njih, zarad sebe činimo – kako bismo se pred Bogom opravdali za naše nečinjenje.
“ Vi me ne uznemiravate, vi ste meni potrebni”, govorila je Neda kada su joj svi ti ljudi iz njenog okruženja, počev od komšija do kolega, zaista bili potrebni. Sada nisu. Ni oni, ni njihova sećanja na nju. Posebno ne njihova “raspaćivanja” nad njenom sudbinom koju su poznavali i ranije, a prisetili je se sada. I kolege koji “ne mogu da se saberu” i komšije koji su “zatečeni i iznenađeni” njenom smrću, i svi mi koji gutamo članke o Nedi, ne bi li saznali neku pojedinost iz njenog života koja nam je izmakla, i koju nismo uspeli da saznamo dok je bila velika, dok je bila carica u filmskom svetu, dok je bila neko kome su se svi divili.
Ne bih ja mnogo da pametujem. Neda mi je samo povod za ovu i bezbroj drugih licemernih priča u kojima čoveka, koga nema, dižemo u nebesa, a koliko do juče smo ga saplitali, govorili ružno o njemu, zavideli mu, ili ga zbog nečega prezirali. U najmanju ruku, ogovarali ga. I onda, onda kada je mrtav, kažemo “dobar beše” i “izvini Nedo”.
Volela bih, kada bi Neda, ili bilo ko drugi na njenom mestu, mogao da oživi i svima nama kaže: “Ma nosite se do đavola, niste mi potrebni. Perite savest na drugi način”.
I ja ću, na kraju ovog teksta reći – Izvini Nedo. Izvini što nisam tužna, već ljuta na tebe. Ljuta, jer si otišla, a iza sebe ostavila sve one, zbog kojih nije trebalo da odeš. Zato što nisu zaslužili.
12.Januar
