“ Mnogo smo se promenili”, “Ljudi su postali čudni”, “Odrodili smo se načisto” – ovo, i slično ovome izgovaramo svakodnevno, a ništa ne činimo da bismo stvari popravili. Da bismo postali drugačiji i život učinili lepšim, i sebi i drugima.
Malo mi je bio nejasan pojam “otuđenje” nekada davno, kada su nas tome učili u školi. I kako to obično biva u životu, postane nam jasno kada već bude kasno. Kada se posete naše dece, i dece naše dece svedu na fizičko prisustvo svih, uz buljenje u mobilni telefon svakog pojedinačno u skladu sa njihovim interesovanjima. Nema više za ručkom prepričavanja ko je šta radio, šta mu se dogodilo, šta je doživeo, nema smeha i radosti, samo čuješ lupkanje kašika bez onog “Ej, što ti je supa danas dobra”. Koga briga za supu i koga zanima sa koliko si ljubavi ti sve pripremao, kako bi taj koga voliš, bio zadovoljan.
Čak i zvanja telefonom se svode na ustaljene stereotipe: “U gužvi sam, radim nešto, zovem te kasnije”. Kasnije, doduše, nikada ne stigne, ali nema veze. Stigne nagomilano razočarenje u ljude, pa i one najbliže.
A prijatelji? Šta to beše? I čemu uopšte služe ti živi prijatelji, kad ih na fejsu imaš prs i pleva i možeš da ih kontaktiraš kad hoćeš, ili izbegneš ako ti se ne dopadaju.
Niko te više ne pita kako si. Niko te ne sluša, ako hoćeš nešto da mu kažeš. Da podeliš sreću ili tugu, da se sa nekim nasmeješ i budeš srećan.
Mislim da je najteže starim ljudima. Posebno onima, koji se baš i ne razumeju u te savremene tehnologije. Neki čak i na mobilni ne umeju da se jave. Ti ljudi ne kontaju generaciju svoje dece. Ne ide im u glavu rečenica koju ovi stalno, ko papagaji, ponavljaju:ne mešajte se u naše živote. Oni su, gle čuda, naprasno stekli pravo na neuznemiravanje u nedoba (a ni jedno doba za njih nije pravo), i istovremeno stekli pravo da od roditelja traže uslugu u svako doba.Komuniciranje među najbližima, svelo se na potrebe.
Izgubili smo se negde usput, a nije mi jasno ni gde, ni kada ni zašto. Osvanuli jednog jutra kao neka sasvim nova bića, otuđena i bez trunke empatije u sebi.
Volela bih da mogu da vratim ona stara vremena, barem na jedan dan, da naša deca pogledaju šta je to bila radost življenja. I kada se imalo, i kada nije. Ali se je zato umelo živeti. I uživati u malim stvarima, koje čine život.
Ponekad razmišljam: a gde li smo mi to krenuli, gde ćemo stići. A da budemo zadovoljni, u to sam sigurna, nećemo. Kako onda da se, oni koji požele, vrate nazad? Ne znam. Moraće sami da smisle put, kao što su smislili i ovaj, otuđenički. Zbog nekih želja, htenja visokih ciljeva.
A sve je u čoveku.
“Ljudi su obično najveća pretnja sami sebi.Izmisle želju, čuvaju je, postane velika, neostvariva. Ubije ih” – pročitah negde. To je to. Sami ćemo sebe ubiti, ne treba nama ništa drugo. I nikog neće biti briga što nas nema.
09. avgust
