Jeste li ponekad ozbiljnije razmišljali o tome zašto nam je tako kako nam je (a smatrano da nam je loše), ko je odgovoran (da ne kažem kriv) i šta smo mi učinili da popravimo stvari, makar malo?
Definitivno živimo u vremenu u kojem je sve nemoguće postalo moguće, a moguće lako može da se pretvori u nemoguće. Svesni smo ponekad da ono što činimo, nije u redu, ali se povodimo za tim da i drugi to čine, pa što ne bismo i mi. Neću da ispadnem budala, najčešće je opravdanje vlastitih pogrešnih postupaka. Dakle – cilj opravdava sredstvo –definitivno je ideja vodilja, koja preplavljuje, već moralno, uzdrmano društvo.
Učiniti zlo nekome, definitivno je postalo lakše, nego učiniti dobro za nekoga. Pokvariti nečiji život daleko je jednostavnije, nego pomoći mu da ga popravi. Kuću srušiš za tili čas, za njenu izgradnju ti je potrebno vreme. Krenuli smo linijom manjeg otpora i ne odstupa nam se, jer je njime lakše koračati. A gde ćemo stići, baš nas briga i ne zanima nas. Živimo od danas do sutra.
Pod izgovorom borbe za opstanak i vođeno savremenim tendencijama čije je uporište kapitalistički duh – sticanje vidljivog, društvo postaje spremno na sve. A društvo koje je spremno na sve, pokazuje se kao društvo koje nije sposobno ni za šta, najmanje da se (samo)održi, pošto svaka destrukcija, ma kako velike stvari obećavala na početku, na kraju jedino može ostvariti autodestruktivnost. U takvoj civilizaciji dešava se ono što je Haksli opisao kao kolektivnu hipnozu koja na ljude deluje opijatski, zavaravajući ih da žive svoj san, iako prazan, bez sadržaja, bez hrabrosti, bez odanosti i bez odgovornosti.
Zagledano samo u svoje slepilo, moderno doba je redefinisalo pojam slobode, poistovetivši je sa slobodom da se neodgovorno čini sve što bi zadovoljilo najličnije mizerne interese. Da bi se u tome uspelo, jer je težnja za transparentnim uspehom imperativ vrlog novog sveta, neophodno je biti korisnik svega i svakoga, i baviti se samo onim što bi donelo dobitke.
Opšte smo pomešali sa ličnim, poštovanje izbrisali iz moralnog kodeksa, sahranili čoveka sa svim njegovim ljudskim osobinama – ljudskost smo sahranili.
A svi znamo da je srpska narodna epika naročiti značaj posvećivala upravo fenomenu čojstva (čuvanju drugih od sebe) i izdržljivosti kada je najneizdržljivije, po Njegoševom geslu – Bez muke se sablja ne sakova. Danas sve to izgovaramo ne razmišljajući o izgovorenim rečima, ponajmanje vladajući se po njima. Nekima su postale i smešne.
Da li znate priču o tome kako je pred jednu važnu bitku u Japanu, vojskovođa Kenšin Uesugi svom neprijatelju Šingenu Takedi, koji je oskudevao u soli, prvo poslao so, kako bi mogao da prehrani svoje vojnike i onda izađe na dogovoreni odlučujući megdan.
Slanje hrane u vidu soli nije ih načinilo prijateljima i nije njihovom odnosu dalo patetični ton. Upravo je taj ,,detalj“ pokazao sav raskoš njihove viteške filozofije življenja, produbilo njihovu čast i dostojanstvo. I u trenucima kada je jedan pomogao drugom, oni su podjednako bili neprijatelji kao na bojnom polju. Ali i na bojnom polju i van njega, oni su se vodili moralnim kodeksom, čija specifičnost nije u pseudohumanom karakteru društveno definisanog morala, već u njenoj teže shvatljivoj paradoksalnosti: kako i u najsurovijim okolnostima i postupanjima ostvariti i očuvati plemenitost.
Verovatno da većina današnjih mladih generacija, odraslih u poretku bez reda i etičkog kompasa, ne bi nikako mogla da shvati zašto je Kenšin Uesugi tako postupio prema svom protivniku, umesto da iskoristi nepovoljne okolnosti koje su ga snašle i još lakše ga savlada. Samurajsko načelo da je pobeda dobijena varanjem gora od poraza, iščezla je iz svakodnevnih ponašanja ustupivši mesto niskim strastima iskazanim kroz popularističke fraze – Uzmi sve što ti život pruža i brutalni primitivizam – Cilj ne bira sredstva.
I zato nam je tako kako nam je, i zato nam neće biti bolje sve dok mi ne postanemo bolji.
16.oktobar
