Često u praksi čujemo termin „običan čovek“. Ko je taj gospodin „obični“ koga svi uzimaju u usta, a malo ko o njemu razmišlja. Vi, ja, mnogi oko nas rekla bih. Obični ljudi, kojima je svaki dan prilično komplikovan upravo zbog onih drugih, „neobičnih“.
Običan čovek je onaj čovek, koji ni najsitniju sitnicu koja se tiče njegovog života, ne može da uradi bez prepreka i komplikacija. Gde god da krene, naići će na problem. Ne zato što je glup, ili što je maler, već zato što je „običan“. Na šalteru će stati u red i čekaće kao svaki normalan čovek, i često neće dočekati ono što čeka zbog onih drugih kojima čekanje olakšavaju „neobični ljudi“. Ako i stigne do šaltera, garant će se pojaviti neki problem zbog kojeg će morati da dođe sutra ili prekosutra.
To je ta najobičnija životna sitnica sa kojom se suočava običan čovek. Ne dao ti Bog da ima krupniji problem kada će pokušati da se i on, kao i mnogi drugi, ubaci preko reda i nešto završi preko veze. U tom slučaju moraće da telefonira svakodnevno od rane zore do mraka, da moli i koga treba i koga ne treba (jer on ne zna čija je važnost kolika), da bude snishodljiv i da se ponižava pred kim treba i pred kim ne treba. Kljukaće ga usput nepotrebnim informacijama, misliće da je put kojim ide logičan i ispravan, gubiće energiju i vreme, a rezultata na kraju neće biti. Iz prostog razloga, jer je „običan čovek“.
Društvo nam se je, na žalost, pored svih ostalih podela podelilo i na „obične“ i „neobične“ ljude. One, koji ne mogu ništa a mnogo im treba, i one koji mogu mnogo toga i grabe krupnim koracima kako bi iskoristili vreme u kojem mogu. Podela uzrokovana prilikama u kojima živimo i sistemom, koji nije postavljen na pravi način i na zdravim temeljima.
Neka mi neko kaže da nije tako, pitaću ga odmah zbog čega onda neki mogu sve sa lakoćom da urade, a drugi ne mogu ništa ni uz nadčovečanske napore. Neka mi odgovori, sledeći zdravu logiku, pa ću onda da ćutim.
Na rečima smo svi jednaki, sa istim pravima u društvu u kojem živimo. U praksi smo do te mere nejednaki, kao da živimo u različitim državama. U ovoj zemlji nećete sresti čoveka koji će se pohvaliti onim što zna i ume, već čoveka koji će vam ponosno govoriti koga od važnih ljudi poznaje, s kim je pio kafu, ko mu je bliski ili daleki rod, ili ga je pozdravio na ulici i pitao kako je. To su naše titule, kojima se dičimo. Poznanstva sa poznatima, u ovoj priči sa „neobičnim“ ljudima. A oni nisu neobični, naprotiv. Sticaj okolnosti ih je postavio na ta mesta, a često po znanju i sposobnostima nisu ni do kolena običnom čoveku.
Ne verujem da se išta može u skorije vreme promeniti, jer model ponašanja prenosimo s kolena na koleno. Nema onog ko će preseći lanac i reći – ej, ne može to tako, neobični i nisu baš u toj meri neobični da bi krojili sudbinu običnima, kojih je daleko više.
A onda nas čudi zbog čega je taj „obični čovek“ vazda nadrndan i protiv nečega se buni, a da često i ne zna protiv čega i protiv koga. Negoduje on, zato što mu nije dobro, zato što vidi nepravdu, zato što misli da zaslužuje bolje. Pa protiv koga će onda, nego protiv vlasti. U njoj on vidi te brojne „neobične ljude“ koji mu kvare život.
A stvar je u čoveku, nije u vlasti. Sistem čine ljudi, ovakvi ili onakvi. Zato je važno, mnogo je važno da se u kreiranju tog sistema – pored krupnih stvari o kojima valja brinuti – povede računa i o čoveku. O čoveku u sistemu, i na mestu na kojem se je našao. Razume se – o njegovom obrazovanju, znanju, sposobnosti, ali i o čovečnosti. Ljudsko u čoveku je jako važno, da bi se posao obavljao kako valja. Mudri ljudi za saradnike biraju pre svega dobre ljude, a dobri ljudi lako nauče usput mnoge stvari. Loši ljudi ništa ne nauče, oni imaju predzanje kako da budu loši za druge i dobri za sebe.
Zato običan čovek neprestano teži da se nađe u društvu neobičnih. Ne zato što mu se oni mnogo dopadaju, već zato da bi i on ugrabio koju mrvicu sa stola , kako bi mu život bio lakši.
Nemojte onda da pitate ko je običan čovek. To je onaj „ispogubljeni lik“ koji svakodnevno traga za srećom, ali na pogrešan način. I svakodnevno nailazi na zatvorena vrata i spuštenu slušalicu. Dok njegovi dojučerašnji drugari, ničim izazvani, uživaju u životu.
06.januar
