Ima nade za nas, ipak je ima, učinilo mi se ovih dana. Zasvetlela mi je neka iskrica u duši dok sam posmatrala i slušala mlade ljude, dobitnike nagrade „Svetislav Milić – mladima od srca“.Videla sam neke nove mlade ljude koji ne liče na one koje svakodnevno gledamo na televiziji, srećemo na društvenim mrežama i na ulici. Neki novi svet, koji se rukovodi drugačijim vrednostima i čiji je put u nekom drugom smeru od uobičajenog u današnje vreme.
Videla sam mlade ljude koji ne govore o novcu i bogatstvu, već o znanju koje žele da steknu, koji ne govore o visokim položajima u društvu već o doktorskim titulama, koje ne zanimaju samo lični, već i opšti interesi. Mlade ljude koji imaju želju da nešto značajno ostave iza sebe.
Ti mladi ljudi su drugačije i izgledali. Vodili su računa o svom izgledu, o dostojanstvenom držanju i pristojnom predstavljanju svetu. Vodili su računa o izgovorenim rečima i povratnoj reakciji na njih. I mogu vam reći, oduševili me. Pomislila sam u jednom trenutku da su došli sa neke druge planete i da nisu sa ovih prostora.
Najviše me je obradovalo to, što nisu govorili o politici, temi o kojoj kod nas i deca govore. I bila sam srećna što ne reaguju na spominjanje nekih imena političara, kao da ne znaju ništa o njima, kao da ih se ne dotiču.
To mi je ulilo nadu da možemo da stvaramo neki drugačiji svet. Sa ljudima koji nemaju u svojim glavama sva ona opterećenja, koja imaju naše generacije, svedoci prošlog vremena. Da postave nov temelj, i grade drugačiju i bolju kuću od ove naše, u koju se iz raznoraznih razloga, pored ostalog, uselila i mržnja.
„Mislim da radimo dobru stvar i jako je važno da motivišemo mlade ljude da nastave da se bave naukom, kulturom, humanitarnim radom, sportom i da prosto te mlade ljude prikazujemo javnosti, budući da svako društvo treba da se zasniva na određenim vrednostima, a svedoci smo da naše društvo postaje ne baš tako zdravo, pogotovu za mlade”, kazao je Jovan Milić iz organizacije „Nađi Raula“, koja je ustanovila ovu nagradu.
Nego šta, nego je dobra stvar.Koliko god se nekome činilo da i nije nešto važno, jer ne dolazi od nama poznatih matorih ljudi, već od dece, koja su tek zakoračila u život. Dobra je stvar, jer su se ovi mladi ljudi, uz sve poštovanje odraslih i njihovog iskustva, okrenuli na drugu stranu i krenuli nekim novim putem. Uz odgovornost koju nose u sebi da na tom putu i uspeju. Uz zacrtane ciljeve koje žele po svaku cenu da ostvare, jer ako se to ne desi, pali su na ispitu pred sobom. A to im je, nekako, najvažnija stvar. Da ne padnu na svom ispitu.
I ono najvažnije – ovi mladi ljudi ne traže našu pomoć. Traže samo potporu i podršku. Traže da ih uočimo i budemo im vetar u leđa. Da znaju da nisu sami, i da neko vrednuje ono što rade. Ništa više od toga. Pa ako toliko ne možemo da učinimo za njih, badava nam naše zaklinjjanje u mladost. Badava nam ako sve upropastimo i nastavimo da živimo sa starim vrednostima koje su, očigledno je, postale nakaradne. Ako već ništa bolje za njih ne možemo da uradimo, onda bi valjalo da makar ćutimo. Da ne smetamo. I to je vajda od nas.
17.novembar
