„Počinje suđenje decenije“ – tako se piše o početku suđenja za ubistvo pevačice koje je medijski najpropraćeniji slučaj. Optužen je suprug, a svedok je dete.
Na optuženičkoj klupi je Zoran Marjanović, a tada četvorogodišnja devojčica ostala je bez majke. Sada se suočava s mogućnošću da ju je ubio njen tata. I to je ono što je suština ovog slučaja, a ne potpuna tabloidizacija smrti pevačice narodne muzike Jelene, koja je ubijena 2. aprila 2016. na nasipu u Borči.
I to je suština priče. I strašne, i tužne, i enigmatične. Nerasvetljene pune tri godine, ko zna iz kojih razloga. To samo oni, koji se oficijelno njome bave, znaju. Ili i oni ne znaju, što baš i nije pohvalno za pravosudne organe, tek priča se nastavlja sa tolikom dramatizacijom, da će tek o njoj da se piše, a tabloidi će zadovoljno da trljaju ruke. Narod čita i guta tekstove o ubijenoj pevačici, u kojem slučaju može samo da sa kaže da je to velika tragedija.
Ali je zato, u međuvremenu, smrt – nebitno je da li je to običan čovek ili pevačica u ovom slučaju – dobila dimenzije rijalitija. U njemu svi učestvujemo. Jelenina smrt je u pojedinim medijima bila, a kako stvari stoje, i biće – vest broj jedan. Pre svih – po novinarskim pravilima – prvih vesti, važnih za građane.
Jelenu su, u protekle tri godine, novinari istranžirali. Rastavili na delove, zavirili joj u creva, ušli u dušu živih oko nje (uključujući I njenu ćerkicu), napravili priču, od koje se kosa diže na glavi. A narod Srbije , sudeći po pretpostavkama pisaca, voli da mu se kosa diže na glavi. Voli da se informiše o nesreći drugih, po mogućstvu na najbrutalniji način.
A meni se kosa diže na glavi dok razmišljam o onima, koji su Jelenu istinski voleli, o njihovim osećanjima kada u prolazu, na trafici ponovo ugledaju njjen lik i veliki naslov koji govori o nekakvim novim zaokretima, iznoseći sitna crevca na videlo. Kako je tim ljudima, koji nose tugu u sebi I jedino što žele je, da makar znaju ko je krivac. I naravno, da se sve ovo završi I da mogu mirno da odu na groblje I zapale sveću, kako svi normalni ljudi čine u ovakvim situacijama.
Ali jok. Đavo ne da mira. Počelo suđenje. Počela nova priča. Sad će rasplet, samo što nije. Sad ćemo znati ko je ubio Jelenu. Mediji su opet na sceni. Sa intrigantnim naslovima I nagoveštajima nečega, što I sami ne znaju u šta će da se izrodi.
A onda se pitam – šta će biti, kada stvarno bude kraj. Kada znamo šta je bilo I ko je kriv. Hoćemo li doživeti katarzu kao ljudi, hoće li nešto veliko da se desi I na kraju, o čemu će tada pisati pisci ovakvih redova?
Jelena je, zapravo, svojom smrću bila veliki izvor profita profiterima kojima je cilj jedino važan. A cilj je da zgrnu pare od tuđe nesreće.
Saznaćemo u konačnom ko je ubio Jelenu, odnosno ko je kriv. A ko je kriv za sve ovo, o čemu ja sada pišem? Ko je kriv za nasilje na koje smo se navikli i oguglali na njega, ko je kriv za silovanje duše, koja nikome izgleda nije važna? Hoće li i taj na optuženičku klupu? Neće, naravno da neće. Taj će vrebati iza ćoška neku novu Jelenu, kako bi na njoj zarađivao i živeo. Pa makar mu i smrt bila material za preživljavanje. Tužno, zaista tužno. Tužno za sve nas, koji se zovemo ljudi.
06.Novembar
