Konačno nešto lepo i nešto dobro. Što mi je krupnim slovima upalo uoči, uši i prodrmalo mi sva osećanja. Što je najvažnije – u pozitivnom smislu. Odavno u novinama nisam pročitala ovakav naslov:
SRBIJO BRAVO! Skupljen novac za lečenje male Anike, roditelji poslali emotivnu poruku: “Radost je ogromna, a zahvalnost večna, pokazali smo da DEČJI ŽIVOT NEMA CENU.
„Posle skoro tri meseca prikupljanja sredstava za najskuplju terapiju na svetu, spremni smo da objavimo završetak prikupljanja sredstava za Anikin tretman. Radost je ogromna, a zahvalnost večna“ – objavili su Anikini roditelji.
Ej, znate li šta to znači u ovoj jadnoj Srbiji koja se poslednjih meseci bavi nesrećama, bolestima,umiranjima? Znate li šta znači jedna ovakva vest koja vraća veru u sve nas?
U trenutku postaneš svestan da postoji nešto, što može da ujedini ljude u dobrom, a ne samo u zlu. Da ima šanse da se svi borimo za isti cilj, da damo svoj maksimum, istrajemo u borbi i pobedimo.
Svi mi, obični građani u Srbiji i van nje, i država Srbija koja nam se u borbi pridružila, kako bismo kupili Anikin život.To pre svega znači da smo problem uočili, da smo ga razumeli, da smo ušli u kožu Anikinih roditelja i krenuli da pomognemo, kao da najrođenijem pomažemo. Novac smo prikupili, što u ovoj priči ispada najmanji problem, a sebe podigli na pijedestal čoveka. Što je benefit koji se retko dobija.
A sve to, u međuvremenu, značilo je – brojne postove, komentare poruke, kutije, licitacije, postere, bilborder, mejlove, kontakte sa firmama, proračune, gostovanja u medijima, video, priče iz ličnog
ugla, telefoneks pozive, ideje, podrške, entuzijazam………I ljudskost, ljudskost, ljudskost na kvadrat.
Anikini roditelji su zahvalni svima koji su se uključili i pomogli. A svi koji su se uključili treba da budu zahvalni jednom malecnom biću, koje se zove Anika. Zato što nam je pokazala šta to znači boriti se, ne odustajati, voleti i biti voljen. Pokazala nam je šta je pravi život, da život nije bajka, ali da može da ima srećan kraj. I da u svakom danu, ma koliko težak bio, može da se nađe lepota i zahvalnost.
„Hvala svima vama, koje znamo i koje se nadamo da ćemo tek upoznati. Dugujemo vam zahvalnost do kraja života. Dali ste šansu našoj maloj devojčici da nastavi svoju borbu za dug i lep život. Oduševljeni smo i neizmerno zahvalni da ima toliko ljudi koji su spremni da pomognu devojčici koju ne znaju bez oklevanja. Ovo je jedan divan dan, i ovo je jedan divan svet u kome odrastaju naša deca“ – pišu Anikini roditelji.
Jel to Anikini roditelji pričaju o istom svetu, koji veliki broj nas svakodnevno kritikuje i naziva pogrdnim rečima? Jel to isti svet o kojem govorimo da je najgori i da je neizdržljivo u njemu živeti? Jer to taj svet koji hoćemo pod hitno da menjamo, jer zaboga znamo drugu formulu, po kojoj bi bio bolji? Naravno da je isti, naravno da je to taj svet u kojem živimo, i koji različito doživljavamo. Izvlačeći iz njega samo ono najgore, i ne trudeći se da primetimo sve što je dobro u njemu. I što je najvažnije, ne uključujući se u stvaranju dobrog i misleći da dobro neko treba da nam donese na poslužavniku, a mi samo da gutamo.
Anika je živ primer da dobro čuči u nama i da ga sami možemo stvoriti. Ako se potrudimo, damo sve od sebe i budemo istrajni u nameri. Svako od nas, u svakoj prilici. Anika je samo primer i putokaz šta nam valja činiti, ako hoćemo da izgradimo bolji svet, i
da svima nama u njemu bude dobro. U takvom svetu su i čuda moguća. Anikin primer spada u čuda.
Mi treba da budemo zahvalni, jer je Anika ujedinila čitavu Srbiju i od nje, makar na trenutak, napravila bolji svet. Mi smo novac samo skupljali, i prikupili ga za najskuplje lečenje na svetu. Anika nas je preobratila kao ljude i ta cena je viša od prikupljenog novca.
Hvala Aniki i neka je živa i zdrava. Trebaće nam kao podsećanje da je i nemoguće ponekad moguće,i da bajke ne postoje samo u slikovnicama. Život je bajka, ako u njemu učestvujemo i pomognemo mu da to bude.
08.decembar
