Na početku svake Nove godine uvek prelistavamo staru, prisećamo se događaja koji su obeležili onu koja je otišla, ljudi koji su se istakli u znanju, veštinama i sposobnosti, političara koji su doprineli da se nešto promeni, uspešnih privrednika, sportista, umetnika………Nekako uvek u zapećak gurnemo one, koji su godinu obveležili srcem. Humanošću i željom da pomognu drugome, bez nadoknade, bez ičega što bi sebi stavili u džep, bez priznanja, zahvalnica i medalja za svoj rad.
A nama sa strane se čini da je to normalno, obično i svakodnevno. Ako jeste, što se onda ne uhvatimo u koštac sa tuđim brigama i tuđim bolom, pa da vidimo kako izgleda kada pokušavaš da brineš o drugom, a ne možeš da mu pomogneš u potpunosti, samo mu pomažeš da ne padne i ne potone?
Koliko je samo takvih ljudi u ovom našem gradu! Za neke znamo, o nekima nikada ništa nismo ni čuli.
Spomenula bih na samom početku priče Marinu Adamović, koja u Obrenovićevoj ulici prikuplja novac za bolesnu decu. Marina, kojoj takođe treba pomoć jer je bolesna od teške i neizlečive bolesti, u koliicima godinama unazad prikuplja pomoć svakodnevno, kao da joj je to posao, kao da je za sve to neko debelo plaća. Na početku je svima (uključujući i novinare) Marina bila zanimljiva, posle smo je zaboravili, misleći valjda da je sasvim normalno to što čini, i smatrajući valjda da ionako nema šta drugo da radi, pa eto pomaže drugima da prekrati vreme. Neki loši ljudi su išli i dalje, pa su ( u nedostatku pametnijeg posla) konstruisali priče kako je Marina od prikupljenih para i kuću sebi sagradila. I niko se tada, od novinara, ne pojavi da kaže : Sram vas bilo, i da pokaže istinu o Marini. Marina Adamović je heroj broj jedan u ovom gradu, al ko te pita. I koga briga.
Nije jedina, na sreću ili žalost mnogih, kojima je pomoć potrebna. Tu je i Milka Brajković Ranđelović sa svojom akcijom „Ako imaš ti donesi, ako nemaš ti odnesi“. Ona je napravila „malu kompaniju“ u kojoj se vredno radi, a niko ne prima platu za uloženi rad. Tu stižu stvari onih koji imaju da daju, i tu dolaze oni kojima nešto treba – da uzmu. Tamo, kod Milke, može da se pronađe sve. Od igle, do lokomotive. Tamo svraćaju ljudi koji donose čitav nameštaj, pokućstvo, odeću, obuću……. postoje ljudi koji redovno daju, ali niko ih nikada ne spominje. A što bi, kome su oni važni, osim onima koje uspevaju da usreće. Milka ima i radno vreme – od 15 do 19 sati svakoga dana. Vreme, uzeto od svoje porodice i poklonjeno drugima, kojima nema ko da pokloni – ni vreme, ni stvari koje su im potrebne. I Milku je lična muka dovela u priliku da pomaže drugima.
Marina Petrović je, pored ostalih davanja, nedavnopreko svoje humanitarne organizacije „Neven“ obezbedila kućicu za siromašnu višečlanu porodicu nedaleko od Gadžinog Hana. I posao će stići za oca porodice. Znate li šta je to za nekoga, ko nema ništa? I ko je, koliko do juče živeo u straćari bez prozora. Znate li kako izgleda sreća tih ljudi, kojima nema ko da pomogne, a sami nisu kadra da to učine? I znate li da Marina ne čini to slučajno? I ona je zahvalna Bogu i životu, što se je sama izvukla iz njene nesreće.
Naš Jovan Milić, student Mašinskog fakulteta i njegova organizacija „Nađi Raula“. Jovan, koga sam zapamtila po priči „Bili smo toliko siromašni, da sam jedva čekao da stigne proleće, da rodi trešnja u dvorištu……Tada sam bio siguran da barem imamo šta da pojedemo“. Danas Jovan ima koliko mu treba, ima pun indeks najboljih ocena, ima niz priznanja i ima organizaciju koja pomaže siromašnoj deci, ali i talentovanoj deci da laše sebi krče put ka uspehu. Njemu samom je to bilo teško, svima njima zajedno sa Jovanom mnogo lakše.
Imam ja još dosta njih, knjigu bih mogla da napišem o njihovim velikim srcima, o njihovoj humanosti koju nesebično ispoljavaju tokom čitave godine. Jer, njima je humanost način života. Pa ih vređa ako neko pita: kakve ti koristi imaš od toga? Jer to pita svako, ko ne zna šta je davanje. I šta je sreća, proistekla iz davanja.To može da pita onaj, ko ne zna koliko vredi osmeh deteta koje prvi put u životu u rukama ima čokoladu, onaj ko pojma nema čime se meri zadovoljstvo nekoga ko prvi put spava u toplom, na istinskom krevetu. To može da pita onaj, ko ne može da oseti kolika je sreća roditelja čije je dete,posle teške bolesti, ozdravelo.
Zato na početku ove godine spominjem neke od ovih ljudi velikog srca. I sve vas, koji ih poznajete, jer oni ništa ne mogu bez vas, vi ste deo tima ljudi velikog srca.
HUMANOST hoću da proglasim događajem prošle godine. Humanost, koju niko ne spominje, a bez koje se ne može. Jer, bogatstvo nisu pare. Bogatstvo je čovek, na kog možeš da se osloniš. Čovek velikog srca, pored kojeg imaš sve, uključujući i ljubav.
Htela sam, zapravo, da kažem da u ovom našem gradu, i ovoj našoj zemlji postoje LJUDI, ljudi o kojima malo pričamo, a najveći su heroji našeg doba. Ljudi sa velikim srcem, čija se sreća meri srećom onih, kojima nedostaje.
02.Januar
