Koliko god siromašni bili, mi Srbi smo veliki hedonisti. Volimo, brate pre svega da uživamo u životu, pa posle sve ostalo po redu.
Evo, ovih dana mi pade u oči vest o mukama naših turista koji su po svaku cenu hteli baš prvog dana otvaranja granice prema Grčkoj da odu na more, ili da se crkne. Razumem ja uplaćene aranžmane, razumem sve što uz to ide, ali ne razumem da se baš moralo odmah i sada. Ako baš hoćete, da li se je uopšte moralo da razmišlja ove godine o letovanju u situaciji kada nam epidemiolozi predočavaju i drugi talas epidemije koronavirusa. Mi da letujemo, pa kad stigne taj drugi talas, tada ćemo da razmiljamo o njemu.
Letovanje je samo jedan primer našeg hedonizma. Ima ih koliko voliš i upražnjavamo ih u neograničenim količinama. Kada će Srbin da se odrekne slave i trošenja para koje objektivno nema, ali će slavu da slavi. I da je proslavi kako valja i dolikuje srpskom domaćinu, pa makar posle toga ostao bez kinte u džepu.
Kada će se odreći svadbenog veselja, krštenja, rođendana, proslave mature……samo u krajnjoj nuždi, ako se daleko bilo nešto dogodi u familiji, pa nije red da se veseliš.
Ako te Srbin pozove na ručak, budi siguran da ćeš da se najedeš i napiješ ko car i da će na stolu biti svega što duša poželeti može. I da će te stalno nuditi, iznositi štogod novo „samo da probaš“, da će te ugostiti ko da ti je, daleko bilo, poslednje u životu.
Mi smo narod koji voli da uživa u svemu. I kad ima (a najčešće nema) i kad nema para. Naše žene su najlepše obučene, nađu pare i za frizera, i za manikira i za kozmetičara, nađu pare za sve u čemu vole da uživaju.
A tek deca? Da su živa i zdrava – kad stignu na ovaj svet, dočeka ih sve najbolje što treba i ne treba. Svi kupuju, svi daruju, svi se utrkuju da poklon bude što lepši i što bolji.
Zašto je to tako, ne znam. Možda smo rođeni sa nekom genetskom greškom, ali smo takvi odvajkada bili i nikada se nećemo promeniti. I nama, takvima kakvi jesmo, se uglavnom svi koji dođu sa strane čude. Kako to da imamo i ono što po logici stvari ne bi mogli da imamo, kako je moguće da trošimo više nego što zaradimo, odakle nam ajfoni u rukama i automobili u dvorištu, ako stalno kukamo kako je život težak i kako nam plata ne prelazi 200 do 300 evra.
Vraćam se na početak priče. Nasekirasmo se za more u Grčkoj, ko da nam od toga životi zavise. Zato što smo odlučili da uživamo tih desetak dana, zato što smo jedva odvojili novac kako bi uživali, a sada će nama sve to da kvare nečije odluke, ili što je još gore neodgovornost. Stigoše naši turisti na more, hvala Bogu, kako su naumili. Uživaće i provodiće se kako su planirali. Jer u ovom trenutku to žele. Ko će još da razmišlja o drugom talasu epidemije i sličnim stvarima, o tome ćemo kada se dogode.
Rekoh ja, Srbi su po prirodi stvari hedonisti i uvek će se potruditi da trenutak uživanja ne ispuste iz ruku.
18.juni
