Ponestaje mi snage i volje da pišem o koronavirusu. A opet, o čemu bih drugom pisala? Niko se ničim, u poslednje vreme ne bavi, osim koronom. Nema politike, nema saobraćajki, nema drugih nesreća, nema drugih ružnih stvari, ali nema ni lepih, ničega nema osim „gospođe korone” koja je zavladala svetom i našim životima pojedinačno.
Do pre izvesnog vremena nisam čitala statističke podatke drugih zemalja, sada to redovno činim ne bih li saznala nešto više, nešto detaljnije……kako bih tu „gospođu koronu” koja se razbaškarila po svetu, bolje upoznala. Đavolski grozna dama, kojoj se teško ulazi u trag. I đavolski prevrtljiva, ne možeš je uhvatiti ni za glavu ni za rep. „Smotala” čitav svet i vrti ga oko malog prsta.
Mislim da joj je igra prilično nepoštena. Hvata na spavanju, na prepad, iznenada, tamo gde se najmanje nadaš. Ušunjava se nenajavljeno, i prilično nisko udara.
Razmišljajući ovako, počinjem da razmišljam i o činjenici da smo i mi slabi igrači. Nismo je dorasli, a teško i kapiramo i učimo u hodu. Dok u sve njene igre proniknemo, biće prilično kasno.
Ono što me, takođe, nervira je horor u medijima. Grozni naslovi, pesimistički tekstovi, zabrinjavajuće i preteće izjave. Imaš neprijatelja s jedne strane, i imaš one druge koji neprijatelju pomaže u borbi, udarajući na psihu naroda. Dobar deo naroda se plaši, što je sasvim logično i razumljivo. A kako i ne bi, ako iz svakog naslova izvire smrt, beznađe, nesigurnost, sumnja…….
Da li je moguće, kontam u glavi, da toliki umovi ovoga sveta ne mogu da pronađu oružje, kojim bi zauzdali ovu pošast? Znači li to da je moć ljudskog uma toliko slaba, da s jednim virusom ne može da izađe na kraj? Šta se to događa sa ljudskom vrstom i jesmo li toliko pali, da nam je ovakva lekcija bila potrebna – da se prosvestimo i podignemo.
Mnogo toga mi u ovoj priči nije jasno……..
Jasno mi je samo ono što čujem – da mnogi ljudi u celom svetu umiru od korone, da ih je sve više, da možda i ne znamo koliko ih je više, ali je za strah sasvim dovoljno i ono što znamo.
Jasno mi je, takođe, da svi oni koji „preguraju” i ovo čudo ( rado bih ga drugačije nazvala, ali se ne usuđujem) svi oni, dakle, koji sve ovo preguraju tek će se naći u čudu. Bez para, sa dugovima, sa (pretpostavljam) manjim platama, sa manjom nadom u bolje sutra (koja je već bila prilično mala i nevidljiva) , sa saznanjem da smo se sroljali više stepenica naniže, a kojima smo se pre toga na jedvite jade uspentrali.
Ne, nisu ovo pesimističke prognoze. To je naprosto realnost, uz uvažavanje svih onih pomoći koje smo od države dobili. Za državu mnogo, za prosjaka malo. Kao kad jako siromašnom podariš hranu za jedan, pa neka bude i nedelju dana. Posle toga on je ponovo gladan, ponovo siromašan, i jadniji no što je bio.
Kad malo bolje mućnem glavom, sve mi se čini da su ovo čudovište od korone osmislili neki jako bogati ljudi, koji brinu o parama ne i o ljudima. Samo oni mogu da gledaju sve ovo što se događa i da ne trepnu, zarad smisla svog života – zarad profita. Samo oni mogu da se prave blesavi , kako bi na kraju zadovoljno trljali ruke.
Nema leka za koronu? Moze li neko da u to poveruje u 21 veku? Izvinite, ja ne mogu.
20.juli
