Čitam ovih dana priču jedne mlade novinarke o neprijatnostima koje je od anesteziologa u jednoj beogradskoj bolnici doživela prilikom samog porođaja. O uvredljivim rečima koje joj je uputio, o njegovom ponašanju prema njoj, i njenoj snishodljivosti u tom trenutku, zbog čega se sada kaje. Čitam, a kroz glavu mi prolazi mnogo priča o sličnim situacijama u kojima je žena „dole”, a muškarac „gore”. I koliko god ona objektivno i u svemu bila iznad njega, žena je uvek „dole”, jer mu , samim tim što je po rođenju muškarac, pozicija „gore” prosto pripada.
Ne, nisam feministkinja, ponajmanje sam to. Zagrižene feministkinje me često jako nerviraju. Istovremeno nisam ni žena koja pristaje na „dole” poziciju. A tu poziciju svi mi gradimo od rođenja deteta. Možda nesvesno, ali je gradimo i usađujemo u glave onih malih bića, koja još uvek nemaju pojma šta je muško, a šta žensko.
Dečacima se od malena posvećuje veća pažnja. Muško je, čuješ onako usput. I to „muško je” nešto treba da znači i na što-šta nam ukazuje. „Ponudi ga sine, muško je, ne treba da trpi” – prisećam se reči svoje bake, koje mi tada nisu bile čudne, a koje sam bezrezervno prihvatala. Njemu moraš da daš parče čokolade jer je muško i ne sme da trpi, devojčicu možeš da preskočiš, rođena je da trpi.
Zvuči, možda, glupo, ali je tako. Ta bezazlena filozofija života se s godinama samo nadograđuje i podgrejava i ženu stavlja u podređeni položaj. I što je najgore, položaj koji ona smatra normalnim.
Mali milion situacija bi moglo da potkrepi ovu moju tvrdnju. Situacija koje su, naprosto, postale normalne, a nisu. Eto, recimo, priča o Branislavu Lečiću. I priča Merime Isaković o onome što je od njega doživela. Pa onda raznorazni komentari koji idu u jednu ili drugu krajnost. A meni je za oko, u kontekstu ove moje priče, zapao komentar glumca Envera Petrovcija koji ne spada ni tamo ni ovamo, već se baš ovde, na ovom mestu uklapa. U priču o ženama i muškarcima i njihovom položaju u društvu.
– Koliko znam Merimu, ne bi lagala. Koliko znam Lečića, ne bi to uradio. Da me ubiješ, ne znam šta bih rekao, teško mi je…
Mnogo volim Merimu da bih posumnjao u nju. Ali, drugo je napastvovati nekoga ko vam se dopada, a drugo je silovati, jer svi mi muškarci imamo pravo da napastvujemo ženu u smislu da bude naša, da bude moja, ali ne da je silujemo – kaže Petrovci za Blic.
„Svi mi muškarci imamo pravo da napastvujemo ženu u smislu da bude naša”- muškarci, dakle, imaju pravo po rođenju da to čine. Zamislite sada ženu sa pravom da napastvuje muškarca kada joj se dopada. A što ne bi, ako to muškarac može? Pa ga napadne, zaskoči, prisili na ljubav, jer joj se tako prohtelo. Šta bi društvo reklo o takvoj ženi? Da je luda, nimfomanka, da joj nešto fali u glavi, da je razuzdana……onaj najgori, a uobičajeni termin, ne bih koristila, jer pogrdno zvuči. A ženama se najčešće prikači, zato što su žene. Pandan tom terminu za muškarce ne postoji i nikada nije postojao.
„Ma vi novinarke se prodajete za 50 eura, rekao mi je anesteziolog, udario me je u leđa kako bi mi objasnio koji položaj da zauzmem i na kraju sočno rekao – đubre jedno” – govori novinarka koja je doživela pakao na porođaju.
Govorimo ovih dana i meseci o silovanju, kao očiglednom primeru podređenosti žene u odnosu na fizički jačeg muškarca. Niko ne govori o svakodnevnom mentalnom silovanju, o ponižavanju žene u mnogim situacijama, o omalovažavanju i stavljanju na stub srama, na kojem joj mesto nije.
Pre nekoliko dana sam razgovarala sa ženom kojoj je muž oteo dete. Iz Negotinske krajine je i kaže da tamo kada se dvoje razvedu dete pripadne ocu, nema šta tu da se filozofira i razmišlja. Taman bio i alkoholičar, i narkoman i probisvet i neradnik – dete je njegovo. I kraj priče. Pripada mu po nepisanom Zakonu, zato što je muškarac. I slobodno bez ustručavanja i sankcija može svakodnevno da mentalno i emotivno siluje svoju ženu, niko neće ni A da mu kaže.
A mi se uhvatili silovanja ko pijan plota. Ono biva pa prođe. Ne zaboravlja se, ali se i ne ponavlja. Ovo drugo je silovanje koje traje i na koje niko ne obraća pažnju. Nepisanim zakonima propisano i nekažnjivo, jer smo ga prihvatili svi – i žene koje su „dole” i muškarci koji su „gore”.
24.juli
