”Nema glupih pitanja, ima samo glupih odgovora”. E, nije nego. Ima i glupih pitanja i ta glupa pitanja ponavljamo svakodnevno ko papagaji, svesni da su glupa.
„Kako si?”, obavezno je pitanje posle svakog susreta. Oni, koji jedva čekaju da se nekome izjadaju, krenu u priču o bolestima, nemaštini i obavezno vlasti, koja ništa ne valja. E, ako ti je kad si radoznao. Šta ti je trebalo da ga pitaš „kako si”. Vickastiji imaju bolje pitanje, kojim spreče jadikovke i beskonačna raspričavanja. “Ti si dobro, a ja kako sam?”. Mada i iza ovog pitanja može da sledi odgovor koji te odvede na pogrešnu stranu, na onu koju nisi očekivao. „Lako tebi, ti imaš posao, ženu, decu, pare…..šta ti fali. Uživaš burazeru ko bubreg u loju. A ja. Vidi mene”…….i onda opet usledi onaj odgovor koji si želeo da izbegneš. Odgovor o tome kako „si jadnik sreću nema”.
Drugo glupo pitanje, koje redovno postavljamo, je „Šta ima novo?”Odgovor isti. „ Šte će da ima. Jedva krpim kraj s krajem, tata imao infarkt prošlog meseca, žena ostala bez posla…..ne znam glava gde mi je”. Ma pitam te ima li nečeg lepog u tvom životu, pokušavaš da spaseš beznadežnu situaciju. „Lepo, šta može da bude lepo u ovoj propaloj državi u kojoj ljudi nemaju posla, plate male, deca nam pobegoše u inostranstvo, sami ostadosmo…….ne, definitivno nešto mora da se menja”. Naravno, opet stižemo do istog – vlast treba da se manja. Jer jedina promena u koju mi ne treba da uložimo ništa – ni napor, ni trud, ni pamet, ni želju, ni volju je – da promenimo vlast, koja će sve to da uradi umesto nas. Ova sadašnja, „ni prstom neće da mrdne”, odgovara pitani, sav ponosan na sebe što zna put kojim treba ići, kako bi se ulovila zlatna ribica, koja ispunjava želje.
Ima, doduše, i onih koji na ovakva pitanja imaju duhovite odgovore. Kako si? Nikad bolje, glasi odgovor. Šta ima novo? Novi Beograd, Novi Bečej, Novi Sad……..pa onda nastavite da se zezate u istom tonu. Retki su, međutim, takvi koji neće iskoristiti pitanje da saspu tonu jada, čemera i muke na onoga, ko ih je pitao. A redno je da se čovek, posle onog “dobar dan” ili “zdravo”…..pita kako je, i šta ima novo, ako se niste videli izvesno vreme.
Slušajući većinu takvih odgovora, čovek pomisli da živi u najnesrećnijoj zemlji na svetu, sa najbolesnijim i najsiromašnijim ljudima, koje sreća zaobilazi ko kiša oko Kragujevca. Neće biti da je baš tako. Jer da je tako, ne bismo opstajali, ne bismo bili živi, i ne bi izdržavali težinu takvog groznog života.
Uvek me je čudilo zašto ljudi u ovakvim trenucima zaborave sve lepo što im se dogodilo, zašto lepo kriju od drugih, zbog čega imaju potrebu da svoj život pred drugima prikazuju kao jadan, bedan i čemeran? Zašto prave takvu sliku o sebi, odgovarajući na jedno sasvim obično, stereotipno pitanje koje uopšte ne mora da predstavlja iskrenu želju onoga ko pita, da sazna kako si ti i ima li nečeg lepog u tvom životu. Mi, zapravo, ne umemo da se radujemo životu.
A radost života možemo da osetimo kada poslušamo mudrog Getea i shvatimo da je “smisao života, život sam”.
Kada smo svesni koliko je život vredan i dragocen, i koliko prilika za radovanje nam svakodnevno nudi, kada smo spremni da ih primetimo i prigrlimo, tada možemo da osetimo radost života.
Kada fokus prebacimo sa onog što nemamo i onog što nismo, na ono što imamo i ono što jesmo, tada možemo da osetimo radost života.
Kada smo zahvalni za sve što imamo i što jesmo, tada možemo da osetimo radost života.
Kada smo prisutni u sadašnjem trenutku, kada jesmo to što jesmo i tu gde jesmo, tada možemo da osetimo radost života.
Ili, kako kaže Duško Radović “ Ko ume da se raduje, ima i čemu da se raduje”.
Kako sam, pitate me? Odlično, hvala Bogu i dobrim ljudima.
7.septembar
