U toku je istraga u vezi sa teškim slučajem fizičkog nasilja koje se dogodilo 31 marta u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ u Smederevu, koje je počinio nastavnik fizičkog prema jednom učeniku. I dok nastavnika jedni osuđuju, drugi su pokrenuli peticiju podrške. Na njegovu stranu stale su kolege.
Šta kažete na ovu vest? Iz prve me je zaintrigirala i pokrenula bujicu sećanja iz prošlig dana, sa osvrtom na današnje vreme. Šta to znači „težak slučaj fizičkog nasilja“? Znači li stvarno težak slučaj ili je ovo samo jedan od krupnijih naslova u medijima, kako bi se bolje zaradilo? Za one koji ne znaju, čisto da kažem: Novinari pojedinih medija su više plaćeni za ovakve tekstove. Pa što je naslov intrigantniji, to je džep puniji. Ko ne veruje, neka proveri.
A oni, koji su pokrenuli peticiju ističu da nastavnik V.Ž. važi za smirenog i posvećenog nastavnika. Otac je troje dece. Porodičan čovek, dobar kolega i prijatelj. Neće valjda kolege da lažu, kako bi pravdale nasilje? Što bismo verovali više klincu, no nastavniku? I gde je istina?
U peticiji se podseća na incident koji se dogodio, ali i ističe da se desio „izazvan neprimerenim i nevaspitanim ponašanjem učenika osmog razreda prema V. Ž. nastavniku fizičkog vaspitanja u toj školi“. Jel treba da verujemo? Ja bih. Iz prostog razloga što je nevaspitano ponašanje poslednjih godina postalo “normalno ponašanje” učenika u školi, roditelji su postali drveni advokati takvog ponašanja, a nastavnici ljudi na optuženičkoj klupi, bez prava na žalbu. Bilo kome.
– Javnost je upoznata sa snimkom koji je sačinio jedan od prisutnih učenika, ali samo u delu u kome se vidi reakcija nastavnika, ali ne i sa delom u kome nastavnik prethodno trpi salve uvreda i psovki učenika na račun svoje porodice i dece. Učenik koji je inicirao događaj jeste neko kome ovakvo ponašanje nije strano i koji ovakve obrasce ponašanja ponavlja vrlo često, o čemu svedoče brojni nastavnici i učenici – navodi se u tekstu povodom peticije.
I, šta je sa tim delom priče? Zbog čega je taj deo u javnosti izostavljen? Da bismo napravili priču o nasilju u školi, o zlostavljanju dece, jel zbog toga? A gde je tu psihičko zlostavljanje, gde je nepoštovanje autoriteta, gde je red i lepo ponašanje u školi?
Razume se da učenici treba da imaju određena prava, ali je njima dato previše, a to previše vodi u urušavanje sistema vrednosti i moralnog posrnuća, zato što neki učenici svoja prava debelo zloupotrebljavaju. A nastavnici nemaju mehanizme da se zaštite od sve češćih ispada učenika i propusta u njihovom vaspitanju. Oni mogu da ih obrazuju, ali ne mogu i da ih prevaspitavaju, pošto su časove porodičnog vaspitanja već propustili i u školu došli kao huligani. Huligani, čije huliganstvo roditelji zdušno podržavaju.
Probaj danas da pozoveš roditelja nevaspitanog i problematičnog đaka da dođe na razgovor. Probaj, ako smeš da se izložiš još većim uvredama i napadima, od onih koje si od učenika doživeo. A toga ima na pretek. Nekada je bilo strašno kada nastavnik pozove roditelja na razgovor. Zato što bi učenik posle tog razgovora dobio batine kod kuće. I grdnje, i kazne, i pretnje, kako mu se nikada više to ne bi dogodilo.
Nigde, ni u jednom tekstu, ne piše šta je to konkretno nastavnik uradio učeniku. Šta je to teško nasilje? Je li zadobio povrede, kakve, šta se s njim u nastavku događalo? Ništa. A događali su se mediji, i neko ko je želeo da od ovog slučaja pravi performans, pa je medije obavestio.
Da se razumemo, niko u ovom slučaju ne opravdava nasilje. Ali, red mora da se zna. Čak i ako ga je bilo. Vredelo bi da nam neko objasni, pošto se pominju psovke i vređanje đaka, šta bi trebalo uraditi u takvom slučaju. Pustiti ga da nas psuje uzduž i popreko, ne usuditi se da odgovoriš jer on ima svoja prava, i ostati posle svega ko pokisla kokoš pred ostalim učenicima? Jel bi tako, možda, trebalo? Da li su to ta savremena ljudska prava koja nam se svakodnevno serviraju na tacni? I koja nas vode u besmisao postojanja bilo kakvih vrednosti.
Neću da pričam kako je bilo u moje vreme. I neću da podsećam da se pred nastavnikom ćutalo, da su packe i više od toga, bile normalna pojava, da klečiš u ćošku po kazni takođe, ili da prutićem dobiješ po rukama. Neću da podsećam, jer bi me savremeni poštovaoci ljudskih prava odmah prijavili sudu u Strazburu, jer zagovaram metode, neprimerene današnjici.
Ali ću da podsetim da je nekada nastavnik bio poštovaniji od roditelja. Od njega se učilo sve – uključujući i ponašanje. Na njega se ugledalo, a ponekad i sledio njegov primer. Od takvih nastavnika i učenika, uključujući i roditelje u priču, nastajali su dobri ljudi.
Ja toliko, a na čijoj sam strani, možete da zaključite. Na strani sam pravih vrednosti, morala, poštovanja autoriteta, na strani sam svega onoga što je ljudsko i normalno. A vi kako hoćete.
08. april
