Mora li borba za pravdu i istinu uvek da bude mukotrpna, strašna i uz žrtve, posebno ako su žrtve deca? A najčešće jesu. I mora li da se isti ili slični slučajevi bestidno ponavljaju, a da nema onoga ko će tresnuti šakom o sto, i reći DOSTA. Dosta svima, koji eskiviraju zakon, žive život preko veza i poznanstava i kvare sreću mnogima, koji to ne zaslužuju.
Otac i stric devetogodišnje K. P., koju je Centar za socijalni rad pod nejasnim okolnostima oduzeo od majke i dodelio ocu, upali su u školu i uz zavrtanje ruke i uz prisilu izveli prestravljenu i uplakanu devojčicu sa malog odmora.
Ovo je samo jedna užasna scena koju je K. P. doživela i to u prisustvu drugara i nastavnice. Sve se dogodilo sedam dana nakon što je drugi put pobegla iz očeve kuće, 20. maja ove godine.
K. P. je tada odvedena u Centar za socijalni rad Rakovica, gde je psihološkinju Milicu Denić plačući molila da je vodi kod mame, što je Centar odbio uz obrazloženje da „živi po privremenoj meri kod tate“. Molbe i apeli deteta su u potpunosti zanemareni, a majka nije ni obaveštena o događaju.
Da li vama ovo, ima prizvuk normalnog? Meni ne. Na trenutak stičem utisak ko da smo u Srednjem veku. A nismo. U 21 prvom smo, u veku u kojem je demokratija procvetala, ljudskim pravima se razmahujemo na sve strane, samo što Centri za kojekakva prava nisu potražili zaštitu i za bubašvabe koje u prolazu zgazimo, ali za decu…….za decu to čine polako, natenane, uz ko bajagi poštovanje nekakvih procedura i papira, šatra sve rade po zakonu, pa ne bi da ga prekrše i ne bi ništa na svoju ruku, dok sve ne provere, utvrde, donesu zaključke. Rekla bih ja na ovom mestu nešto, što bi baš leglo u kontekstu ove priče, ali televizija je ovo, ne bi priličilo, ne bi bilo u redu. Te stoga, svi koji su me razumeli šta govorim, neka računaju da sam to rekla.
Da ne bi ponovo pobegla, narednih dana devetogodišnju K. su u školu vodili otac i stric, dovodeći je u učionicu i čekajući ispred. Tokom školskih odmora maloj K. su onemogućeni igra i druženje, jer škola, protivno svim propisima, odobrava stricu i ocu da koriste i školsku zgradu i dvorište za nadzor i ograničavanje kretanja devojčice.
Već neko vreme devojčica K. P. živi u pravom pravcatom pritvoru i o tome svi ćute. I očeva porodica i škola i komšije i Gradski centar za socijalni rad Rakovica i policija i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i Ministarstvo za porodicu.
– Iz „kućnog pritvora“ K. je sama pozvala policiju u dva navrata i žalila se da je zatvorena u kući, da je gladna, da joj ne daju u školu… Policija postupa, ali se otac Uroš P. poziva na dokument po kojem je privremeni staratelj, pa prolazi nekažnjeno, a K. i dalje pati – priča majka devojčice.
Zašto nadležni ignorišu vapaj deteta? Zašto dete ne bi moglo kod rođene majke dok ti, gore navedeni nadležni, ne razmrse klupko? Zašto svi oni zajedno malo ne požure? Zašto su dete dali nekome, kome ono ne želi da pripada? Šta je sa pravima deteta? Zašto je papir važniji od života? Zašto, zašto, zašto…….još stotinu zašto bih mogla da postavim, ali koga briga za moje zašto. I za detetov vapaj u pomoć.
– Policija postupa, ali otac ima dokument da je privremeni staratelj, pa zanemarivanje i nemar prolaze nekažnjeno pored svih institucija i apela. Nakon poziva policiji, otac, stric, baba i deda, koji svi zajedno žive u očevom domaćinstvu, onemogućavaju K. telefoniranje bez nadzora, što ona čini jedino kada je u kupatilu – priča očajna majka.
I opet pitam: pa je li ovo normalno? Neka mi neko kaže da je normalno i da tako treba, kako bih mogla da mu odgovorim da mu je mesto na nekom drugom mestu. Da je trebalo nekog nesrećnika izvršitelj da izbaci iz stana, uradio bi to za dva i po minuta. A za devojčicu, koja je zatočena, pri tom maltretirana, a da ne govorimo o tome da je odvedena mimo svoje volje, a zarad papira koji je otac ko zna kako pribavio – nikoga nije briga. Nije li nas sramota od nas samih, pa onda i od svih ostalih? I gde će duša nekima, koji ovo rade?
16.jun
