Juče je bio Vidovdan, nepokretni verski praznik koga praznuje Srpska pravoslavna crkva i jedan od najvećih srpskih praznika, utemeljen na verskim i istorijskim događajima. Od svih je najznačajniji Kosovski boj, stradanje kneza Lazara i propast Srpskog carstva, pa se pored svetog Amosa, od početka 20 veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika.
Direktor Kancelarije za KIM Petar Petković je čestitao praznik srpskom narodu i poručio da je veliki blagoslov za Gračanicu i srpski narod što je tamo stigao patrijarh srpski Porfirije.
Naravno da je Priština, kao i svih ranijih godina, pokušavala da isprovocira Srbe na Kosovu i Metohiji. Zabranila je, sasvim očekivano, posetu našim ministrima, a specijalne jedinice ROSU su onako, rekreativno, baš na Vidovdan upale u privremeni organ u Goraždevcu i iz čiste razonode, po običaju, uhapsile jednog povratnika – Milorada Đokovića.
Badava svaka priča za one, koji pojma nemaju šta je Vidovdan, šta je Gračanica i Kosovo za Srbiju. Njima je mozak u nekoj drugoj priči, a duh – pa njega ni nemaju.
„Mi smo danas sabrani pred ovom svetom Gračanicom, svi su ovde sabrani kroz svetu liturgiju, molitvu, blagodat Božju. Kada dođemo na ovaj dan u Gračanicu, kada dođemo u bilo kom trenutku, do Dečana, Pećke patrijaršije, kada god smo ovde na ovom mestu,nama se otvaraju braćo i sestre slike, ali i lik sina iz priče o bludnom sinu, da izgubljen beše i nađe se. Mi kada smo na ovom mestu, bez obzira na to koliko smo udaljeni od ovog mesta, znamo da gde god da smo bili, udaljili se od njega, kada dođemo ovde vratili smo se sebi, jer ovo mesto Kosovo i Metohija i jeste mesto našeg rođenja, ovde smo ponikli, ovde smo se rodili“ – rekao je patrijarh Porfirije i dodao da bez Gračanice, Vidovdana, bez svetinja, nismo ono što jesmo. I
posle svega učinjenog, pozvao je na mir i ljubav sa Albancima, sa kojima Srbi vekovima žive zajedno.
Manje se spominje, a nikako ne treba zaboraviti ni onaj Vidovdan pre 21 godine, kada je tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu. Zapravo kada smo ga mi, njegov narod, izručili i prodali dušmanima. Zarad nekakve, u bolesnim glavama, izmišljene demokratije i pravde. A na račun naše sramote. Hteli smo da sprečimo izolaciju naše zemlje i klekli pred onima, koji nam i dan danas udaraju packe i ucenjuju nas.
Bilo je protesta tada u Beogradu, ali koga briga za to. Prodali smo dušu đavolu i krenuli putem koji nam je drugi zacrtao, usmeravajući nas ka nekom izmišljenom cilju, ka kojem i dan danas idemo ko stado ovaca ka toru. Među socijalistima, julovcima i radikalima koji su tada organizovali proteste bio je i naš današnji predsednik Aleksandar Vučić.
„Nisam ni sanjao da ću dočekati dan i govoriti o Vidovdanu 2001 godine kada su srpski zločinci počeli da isporučuju svoj narod. Naša borba će biti teška, jer protiv nas su pravi zločinci, jer da nisu, ne bi to činili“ naglasio je tada Vučić, i dodao da je sve urađeno „po direktivi, odnosno po nalogu američkog ambasadora Vilijema Montgomerija“.
„Braćo Srbi, zar na Vidovdan“ – bilo je sve što je tada rekao Slobodan Milošević. Ko da je nekoga bilo briga za to, bilo ga je briga samo da ispuni zadatak nalogodavaca. I rođenog oca bi prodao, zarad onih koji mu i danas drže čizmu na vratu. Ali, šta ćeš. Ima nas i ovakvih, i onakvih. Mnogo je važno u koju se grupu svrstaš, i sa koliko snage možeš da nosiš nametnuti krst.
„Smatram ovaj sud lažnim i da su njegove optužbe takođe lažne. Radi se o političkoj insinuaciji koju nije prihvatila Generalna skupština Ujedinjenih nacija“ – bile su prve reči Slobodana Miloševića koje je izgovorio pred Haškim tribunalom. I sa njima je i umro, ako je umro prirodnom smrću.
Vidovdan je veliki praznik – velikomučenika svetog Lazara. I drugih, koje ni dan danas ne spominjemo kao heroje, već kao ratne zločince. Te tako nije muka kada Albanci na Kosovu brane Srbima da dođu na svoju zemlju na Vidovdan, ili kada Srbe hapse da bi pokazali svoju moć, muka je kada Srbi prodaju svoje i kada ćute da bi ih zaštitili i odbranili. Muka je kada Srbi prodaju dušu đavolu za šaku dolara ili tapšanje po ramenu, kao dokaz da su dobri i poslušni, i da treba samo tako da nastave. E, to je muka.
29. jun
