“Posle gotovo godinu i po dana života sa pandemijom koronavirusa, na berzi postojanja najveću vrednost imaju deonice života. Njima najbolje trguju oni koji su trenirali duhovne discipline. Strpljivi, staloženi, razumni, ljudi s darom da uvek pronađu iskrice smisla i motivacije” – pročitah na portalu jednog medija i oduševih se. Pa gle, ukrali su mi ideju. Ili su samo bili hrabriji od mene da to izgovore, a ja sam se bojala kritika brojnih oko mene, na smrt preplašenih i spremnih da te popljuju u svakom trenutku u kojem bi se usudio da se, u ovim strašnim vremenima, smeješ, šališ ili u nečemu pronalaziš lepšu stranu života.
Ko kaže da ja nisam uplašena, da se ne bojim za sebe i svoje najbliže, da ne strepim od sutrašnjeg dana, a ponekad nesvesno i slutim zlo? Ljudi smo, a ljudski je i radovati se i strahovati, i smejati se i plakati. Važno je u svemu imati meru i uključiti razum na najjače, danas više nego ikada.
Ono što nam se događa je strašno, a znate li šta je strašnije od toga? Strašnije je što strašno sami preuveličavamo, nadograđujemo, bojimo u crno, živimo u njemu, kao da drugog života nema. A ima. Kao što lice ima naličje, medalja dve strane, noć ima dan iza sebe…..tako i ružno nasuprot sebe ima lepo. Lepo nije umrlo za vreme korone, lepo smo samo gurnuli u zapećak prepuštajući se lošim osećanjima i crnoj strani života.
Živimo virtuelno danas, prilike nas naterale. Što ne bismo virtuelno pokušali da živimo u svim prilikama, u slobodnom vremenu koje sada imamo više, u trenucima dokolice, pa ako hoćete i u trenucima padova, kako bismo sebe uzdigli.
Mislite li da su sva lepa mesta na svetu nestala pojavom korone? Nisu naravno. Što onda ne pokušamo da virtuelno odemo u goste nekom od naših prijatelja u svetu – u Beču, Parizu, Veneciji, Bratislavi, Sankt Peterburgu……bilo gde, važno je samo pobeći od naslova “Najgori dan”, “Najviše umrlih”, “Bolnice prepunjene”, “Taj i taj pozitiva, taj i taj umro”…..i tako dalje i tako dalje. Ako još uvek ne možemo da putujemo kao ljudi, ovo je opcija.
Zakopamo se u svakodnevicu, zaronimo u crnilo i loše nam je. Još uvek u bolnicama ima obolelih od korone. Epidemiolozi nas plaše da će ih biti sve više. Stiže četvrti talas, upozoravaju. U međuvremenu niko i ne spominje druge bolnice. Duševne, recimo. Kada bi se otvorila vrata duševnih bolnica, kroz prozore bismo svi poispadali od prepunjenosti. Korona je ubila veliki broj ljudi, duševne bolesti će ubiti još veći. Koronu lekari nastoje da leče, spašavaju živote mnogih – na duhovnu propast se niko ne obazire, a kamoli da je leči.
Prepušteni smo sami sebi i onoj narodnoj “Ko preživi, pričaće”. Ko preživi duhovno posrnuće, mislim.
Više od godinu dana ne živimo onako kako smo ranije živeli. Još uvek se mlako i uz ustezanje grlimo, poneki se i izljube, a dobar deo eskivira naše uobičajene poljupce pri susretu. Strpljenje slabi, živci popuštaju. Ali, koga je briga. “Poštuj preporuke, pridržavaj se mera, nisi stavio masku, pereš li ruke, nisi valjda bio u toj gužvi, znaš li ko je dobio koronu, jesi čuo ko je umro, pij vitamine, nemoj ovo, nemoj ono”…….slušajući svakodnevno to pomislim: Pa ostaje mi samo da se obesim, šta drugo.
E, neću da se obesim, neću da živim u tom svetu, neću da podlegnem svemu ovome, što preti da u meni ubije čoveka. Obući ću “duhovni skafander” ( ovo sam ukrala, ali baš me briga,odgovara mi), dakle obući ću duhovni skafander i neću dozvoliti da poludim i da mi mozak, posle svega, bude načet ili daleko bilo poremećen.
Zato putujte, putujte, putujte u različite delove sveta, upoznajte lepote mnogih mesta na koja niste otišli, a sada možete ne nervirajući se što neki imaju pare da odu na Majami, a vi nemate. Virtuelno putovanje sebi možete da priuštite, ništa ne košta.
Čitajte lepe knjige, posetite izložbe, zovite prijatelje po belom svetu i saznajte nešto novo, a i vi njima ispričajte, jer i oni su željni da čuju nešto lepo, poput vas. Razmenjujte pozitivnu energiju sa svima koji su spremni da to čine, i zaobilazite u širokom luku raspamećene i zloslutne. Nisu oni u pravu, oni su samo odabrali pogrešnu stranu, na kojoj im je definitivno loše. I pristali svojevoljno na loše.
I kao što rekoh na početku – iskrice smisla i motivacije su svuda oko nas. Zgrabimo ih i ne dozvolimo sebi duhovnu smrt. Od korone može da se preživi, duhovna smrt je mnogo gora. Posle nje čovek više nije čovek, džaba ti onda bio poklonjen život bez smisla i duše. Kupite sebi “deonicu života”, profit je garantovan.
23. avgust
