Juče je obeležen Međunarodni dan starih. Kaže se, ustvari, tako jer pada 1 oktobra, a da li je obeležen i kako, to je već druga priča. Čak i da je na najbolji način obeležen, malo je to što se za ovu populaciju čini i kod nas, a manje više i u svetu.
A starenje ljudi je jedna od najvećih društvenih transformacija. Svet će uskoro imati više starih ljudi nego dece, a veoma starih osoba će biti više nego ikada ranije. Gledano sa tog stanovišta starenje predstavlja i jedan od najvećih uspeha čovečanstva. Upravo zbog toga je samo razmišljanje o ovoj temi, ako ne i preterana briga, veoma važno.
Procenjuje se da će se procenat starih osoba preko 60 godina do 2050 godine udvostručiti. Već danas u Evropi živi više od 160 miliona ljudi starijih od 60 godina. Očekuje se utrostručenje broja osoba starijih od 80 godina.
Da se ne lomatamo više sa procentima, ali je definitivno tačno da je starih osoba sve više, a da se briga o njima nije značajno promenila na bolje.
Usamljenost i zaboravljenost su bolesti od kojih stari ljudi u najvećem broju oboljevaju. Pa kada se tome dodaju i njihove osnovne bolesti, a svi imaju poneku, onda je put ka cilju jasno zacrtan.
Naravno da tempo života diktira i naša ponašanja, ali bi svakako mnogo toga trebalo promeniti. Pod uslovom da zaista želimo da roditelji, bake i deke , što duže žive.
Nekada davno, u primitivnijim društvima, o starima se daleko više vodilo računa. Stariji u kući su bili uvaženi, poštovani, i nikako zaboravljeni. Ponajmanje su bili prinuđeni da žive sami. Danas je sve drugačije. Starije osobe, kada dočekaju penziju, bivaju prepuštene sebi – same, izolovane od porodice i sveta, i važne samo kada nekome od porodice trebaju ili nečemu služe. Što je , razume se, krajnje ponižavajuće i ruši njihovo dostojanstvo.
Razumljiva je potreba mladih ljudi da žive sami, ali je nerazumljiva njihova želja da se svojih roditelja sete samo kada stigne penzija ili kada neko treba da im pričuva decu. O razgovoru, podršci, razumevanju – da i ne govorimo. Oni su ti koji „tek treba da žive“, koji „treba da budu zdravi“, kojima je nužno da osete sve blagodeti života. Oni su ti koji imaju pravo da i ostarele roditelje dave svojim problemima, a da njihove ne čuju, a kamoli saslušaju do kraja.
Starenje podrazumeva, stoga, i drugačiji odnos prema starenju. Godine se, neumitno, nižu, ali život se voli u svim starosnim dobima. Zato ga treba u poznim godinama živeti drugačije. I uneti u svoj život (mislim na starije osobe) i dozu sebičluka. Nisu starije osobe okačene na čiviluk za svoju decu, nisu otpisane da ne bi mogle da putuju, odlaze na neka lepa mesta, uključe se u društveni život. Nisu ružne (samo su stare) da ne bi vodile računa o svom izgledu, druženju sa svojim društvom, bavljenju svim onim, što smatraju primerenim svom dobu. Starije osobe nisu osobe koje su , odlaskom u penziju, ušle u „čekaonicu smrti“, pa im je jedino preostalo da sede i čekaju da ih snađe.
Postoje ljudi koji umeju da žive kada ostare. Da svo nedostajuće vreme iz mladosti nadoknade sada kada ga imaju na pretek i urade sve ono što nisu mogli. Postoje, međutim, i stari ljudi koji sami sebe pokopaju i život žive vegetirajući. I, vrlo često, umru pre no što je trebalo. Od tuge, napuštenosti i izolacije od sveta.
Sami sebi, oni koji su mudri i pametni, najbolje mogu da pomognu. Mnogi, na žalost, to ne umeju i ne znaju kako bi. Onda se okreću okruženju, a okruženje im okrenulo leđa. Valjalo bi da društvo malo više
povede računa o starijima. Kao što vodi računa o deci. Za decu su napravljene igraonice, pa se ona tu zabavljaju. Što ne bi i za starije postojala neka vrsta igraonice. U kojoj bi se družili i davali sebi oduška u svemu što ih zanima. Nije ovo smešno, ne znam zašto mnogi podrugljivo gledaju na ovakve ideje. A oni koji ih podržavaju ni prstom da maknu kako bi se nešto uradilo. Jer, stari nisu beskorisni, ukoliko ne odlaze na posao. Oni su, kako obično kažu, svoje odradili. I jesu vala, ali to ne znači da ako su odradili, sada treba da umru i oslobode nas brige o njima. I oni bi da žive, jednako kao i mlađa generacija. Ako ne i bolje, s obzirom da je većina njih svoje živote stopostotno darivala svojoj deci i njihovim životima. Pa redno je da im se nešto i vrati. Oni kamatu ne traže.
2.oktobar
