Svečanim uručenjem nagrade „Nikola Milošević“ za najbolju knjigu protekle godine u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije, Radio Beograd 2 proslavio je 64. rođendan.
Bože kako me je obradovala ova vest koja mi je potvrdila da radio živi. Dobri stari radio koji je odoleo svim promenama na medijskom polju i nadvladao sve medije, koji su mu se rugali kao starom matorcu, kog je pregazilo vreme.
Priznajem, vremenom sam se i ja utopila u prosečnost, sa tendencijom putovanja ka dnu na medijskom polju. Trgnu me iz učmalosti i propasti upravo misao na Radio Beograd 2, koji je bio i ostao simbol kulture na našim prostorima. Tokom 64 godine života obraćao se mlađoj publici, imao popularne prodore, između ostalih stvorio emisiju „Radar“, „Hoću da znam“, „Poezija uživo“, a tu je i nova emisija „Čudna šuma“ o jednostavnim pitanjima i običnim stvarima.
I umesto da nestane, Radio Beograd 2 je pre nekoliko godina sa glavnim urednikom Radomanom Kanjevcem vaskrso i postao jedna dnevna doza najšireg vitaminskog spektra kulture.
13-tog februara je Svetski dan radija. Je li radio nadživljen?
Radio traje više od pola veka, slušale su ga generacije i onda kada advertajzing nije bio ni u povoju. Preko njega su se prenosile važne društveno političke informacije, a danas se osim vesti, plasira muzika, emisije, zabavne teme. Nije, dakle, umro.
Ali nije radio sve što se tako zove. Da se ne zavaravamo. Ne želi slušalac da samo sluša muziku po izboru nekog tamo nazovi muzičkog urednika, hoće i informaciju, i priču. Tu dolazi do izražaja moć dobrog radija. Snaga izgovorenih reči novinara i voditelja, koja čini da se radio gleda, ne samo sluša. I baš iz tog razloga niko ne može nadmašiti radijskog novinara i voditelja. Čoveka koji svojom elokvencijom i znanjem boji reči i stvara sliku o događaju.
Radio Beograd 2 je među poslednjim Mohikancima, koji to čini. Ne obazirući se na druge i njihove savremene modele, već koračajući svojim putem, posutim istinskim vrednostima.
U današnjoj emisiji „Od zlata jabuka“ govorimo o običaju koji je Vuk Stefanović Karadžić opisao u „Rječniku“ i „Srpskim narodnim poslovicama“……. U emisiji Autogram slušaćemo prvu i drugu Simfoniju za kraljevu večeru Mišel-Rišara de Lalonda…..O svemiru i kosmosu, o duši i razumu, o sveopštem umrežavanju, o Nikoli Tesli – govori…….
Da, ovakve stvari još uvek postoje u jednom mediju, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu i to me raduje. Veoma me raduje što postoji medij u kojem se ni u ludilu ne govori o trećerazrednim likovima, o šljamu ljudskog društva podignutom na pijedestal, o ljudima kojih bi se nekada i komšiluk stideo. Pa neka je i retkost, dobro je da takva retkost postoji za one, koji ne bi da se utope u današnjicu, preplavljenu kvazivrednostima.
Radio će opstati definitivno, uprkos savremenim tehnologijama. Na sreću ljudi koji vole umivenu izgovorenu reč, čistu misao, pametnog čoveka i muziku koja neguje dobar ukus. Jasno je meni da me pojedinci sada slušaju ko svetsko čudo. Kao nekog ko pokušava da vrati vreme i pogazi dostignuća savremenog sveta. Daleko od toga. Hoću samo da kažem da postoje stvari koje su trajna vrednost. Za sva vremena i zauvek. Upravo takav je radio. Sreća za one, koji to shvataju. Nesreća za ostale kojima reč vrednost znači nešto sasvim drugo. Za takve nikada neće biti mesta u emisiji „Od zlata jabuka“ Radio Beograda 2. I ostalih radija ovakvog kova, ako postoje.
13. februar
