NN lica u nedelju oko 21.30 u Pančevu su napala i izudarala dostavljača pice, a zatim iz prtljažnika vozila kojim je dostavljao, ukrala dve pice i pobegla.
„Kako postoje indicije da su NN lica maloletna, Više javno tužilaštvo u Pančevu će u okviru predistražnog postupka narediti mere i radnje u cilju otkrivanja i identifikovanja NN lica“, kaže se u saopštenju tužilaštva.
Ovo je samo jedna u nizu sličnih vesti koje čujemo ili čitamo svakodnevno. I onda mu negde dođe kao normalna konstatacija :“Današnja deca su užas. Generacije su sve gore I gore. Nema dobre dece, sve je to razmaženo i raspušteno. U naše vreme…….“ – priča je koju slušamo svakodnevno, a mnogo bi bolje bilo da je ne pričamo, jer zapravo pričamo priču o nama, a ne o našoj deci.
A dobre dece ima koliko voliš, samo ih ne primećujemo, i o njima ne govorimo. Pođimo od medija. Gotovo svih medija koji pišu o mladima. Šta pišu? Pišu o narkomanima, alkoholičarima, nasilniicima, ubicama……..pišu o deci koja su nešto loše uradila, i nad kojima se svi zgražavamo izvodeći zaključak da su današnje generacije užas, i konstatujemo po ustaljenoj praksi da ih je nakaradno društvo dovelo do tog stadijuma, nisu oni krivi.
I stvarno, nisu oni krivi. Neko ipak mora da bude kriv, uključujući, razume se, i društvo, koje najčešće okrivljujemo. Sebe, kao i u svakoj drugoj priči, zaboravljamo. Mi nismo krivi, našu decu je neko drugi pokvario i eto, mi sada ispaštamo zbog truleži društva u kojem smo prinuđeni da živimo.
Deca huligani postoje, to nije sporno. Njih je međutim daleko manje nego dobre dece. A I oni su deca, željna pažnje, koju traže
na pogrešan način. Zato što smo ih mi, roditelji, tako naučili. Ili ih uošte nismo ni učili. Poklanjamo im pažnju, kao da su centar sveta, umesto da se njima pozabavimo na pravi način. I popravimo ih, ako možemo, i ako nismo zakasnili.
Dobru decu koja nam ustaju u autobusu, otvaraju vrata lifta, nude se da nam ponesu kese, pitaju da li treba pomoć……gotovo da i ne registrujemo. Pa to je normalno, reći ćete. Jeste normaalno, ali što ne pokušamo da o normalnom govorimo više, ne potencirajući nenormalno, nesvesno ga nudeći mladima kao primer.
Što ne pokušamo da to promenimo, i vidimo ima li rezultata? Što ne vidimo umemo li na površinu da izvučemo ono vredno divljenja,ono čemu treba da stremimo?
Imamo li dobre dece i gde su ona, pitate? Tu su, svuda oko nas. Jeste li se ikada upitali ko su oni matematičari, fizičari informatičari, koji nas kite svetskim medaljama, nas i čitavu zemlju? Zbog njih smo često ponosni na zemlju u kojoj živimo, ali ih brzo zaboravimo.
Ko su oni đaci koji se odriču užine zbog siromašnog ili bolesnog druga, ko su deca koja sakupljaju novac za ekskurziju siromašnog druga, deca koja uređuju parkove samoinicijativno,ko su deca koja po di foltu poštuju starije, svoje roditelje, obilaze bake i deke, uljudni su i lepo vaspitani svuda i na svakom mestu. Ta deca ne tuku svoje drugare, ni nastavnike, ne ponašaju se nasilnički, ponajmanje ne ubijaju, što nije redak slučaj danas. Ko su ta deca?
Puštamo dobru decu da žive u zabludi da je to što čine sasvim beznačajno, i nevažno, i nevredno pažnje. Da izgube kompas, da im pukne film, pa u jednom trenutku prestanu da budu dobri. Vide da im se ne isplati. Jer, kada klinac napravi neku glupost, odmah osvane u medijima. Klinac koji čini dobre stvari treba „mečku da rodi“, da bi se dao do znanja javnosti. Pa eno vam našeg Veljka Đurića, slobodno mogu da kažem malog genijalca sa svega 15 godina, koji je – pre no što ga je javnost uopšte registrovala – morao da osvoji 40 i kusur medalja i priznanja, da napiše dve knjige, svašta nešto da uradi da bi se neko setio da kaže „bravo Veljko“.
Kažem – nije tačno da nema dobre dece. Problem je u nama, mi ih ne primećujemo. I dok primećujemo loše, a ne dobro, mi šaljemo pogrešnu poruku drugim mladim ljudima : ako želite da budete primećeni, budite loši, zaboravite empatiju i ljudskost, učinite nešto stvarno loše i svi će znati za vas. Ali će vas posle toga zaboraviti preko noći, to vam niko nije rekao, a vi ćete ljuti postati još gori.
Kada bi dobra deca bila predmet pažnje i divljenja, bilo bi ih sve više.
Ako loše dete postavite pred TV da gleda loš program, televiziji neće biti ništa, ali bi dete moglo da postane još gore.Pa ajmo da počnemo da brinemo o deci, a ne o televizoru.
I ne zaboravite: Deca su mudra. Na ljubav će odgovoriti ljubavlju, a na mržnju mržnjom. Do nas je, nije do dece.
11.Februar
