Kažem sebi, ma neću više o Đokoviću. Priče o njemu postaju kontraproduktivne i degutantne. Preterali smo, brate, u opisivanju svakog detalja o događajima u vezi sa njim. A onda me ponovo ponese gradivo, jer priča o Đokoviću nije samo priča o njemu, kroz ovaj događaj se prelamaju mnoge stvari o nama kao ljudima, i pojave koje su odlika današnjeg, rekla bih, trulog sveta.
Rafael Nadal je kazao da Australijan open može bez Novaka Đokovića. Izgleda da nije tako… Veliki broj navijača kupio je ulaznice za Australian open samo zbog Novaka Đokovića i ogroman broj njih počeo je da traži refundacije za ulaznice kada su shvatili da srpski as neće učestvovati, pa će umesto toga morati da gledaju igrače koji ne privlače toliko pažnju.
Ajd sad da kažem da mi nije milo. Ma milo mi zbog toga, nemate pojma koliko. Zato što je to dokaz da prave vrednosti ne možeš da sakriješ, čak i ako se potrudiš na sve moguće načine da ih gurneš pod tepih. Ti gurneš na jednu, one iskoče na drugu stranu.
Moram da priznam da sam, negde potajno, priželjkivala da teniseri, učesnici na Australian openu kažu: epa, nećemo da igramo. Nećemo jer sutra može i svakom od nas da se dogodi nešto slično. I da Australian open ove godine doživi fijasko. Tada bi sve imalo smisla. Uključujući i silom izdejstvovanu pravdu. Tada bi australijske vlasti mogle da skapiraju koliko im je besmislen potez koji su napravile. Ovako, male su šanse, male su zbog kukavica u redovima, zbog egocentrizma tenisera i želje svakog od njih da bude najbolji. Da zauzmu mesto najboljeg, tako što će ga ukloniti. Izem ti takav meč. Ali, kao što smo videli, pije vodu. Sve, zaogrnuto licemerjem i nafilovano nekakvim Zakonima i postulatima države koja se, navodno, ubi od poštovanja prava, pa ne sme ni milimetar levo ili desno. I isključuje bilo kakvo razumevanje objektivnih okolnosti. Ako treba i u bunar, u bunar ima da se skače. Smešno za jednu ozbiljnu državu, poput Australije koja nam godinama unazad prodaje kojekakve mudrosti o razvijenom svetu. Ako je taj, razvijeni svet poput Australije, onda biramo da budemo nerazvijeni Papuanci.
Rekoh na početku, kroz slučaj Đokovića prelama se ljudsko funkcionisanje u svim sverama života, pa i svakodnevnom bitisanju. Ništa mi nikada nećemo rešiti na pravi način naoružani kukavičlukom i opterećeni egocentrizmom. Upravo takve stvari se događaju i u našoj politiici. Nisu ljudi glupi, kao što imamo običaj da kažemo. Samo su kukavice da, kada treba, podignu glavu i uključe mozak, a i teško se odriču stečenih pozicija zarad nekog opšteg dobra. Ćuti i sedi u svojoj fotelji, nema veze što te žulja, ali ima veze da ti donosi nekakav benefit. Ćuti i ne talasaj, jer ako zatalasaš prvo će tebe voda da odnese.
Što se mene tiče, Novak Đoković je pobedio na Australijan openu, koji još nije svirao kraj. Pobedio je kao čovek, a kao teniser bi pobedio da je tamo. Važnije od tenisera je, ipak, biti čovek. A ove njegove kolege što tamo trčkaraju po terenu bez njega, kad udare lopticu neka se sete da su je možda dobro udarili samo zbog toga, što Đoković nije tu. I da im svaka naredna presedne, jer kao sportisti, nisu iskazali sportski duh. A trebalo je, jer bi samo tako priča imala smisla.
19. januar
