Gradski Portal 018 – 09.03.2019
Danas se navršava 28 godina od devetomartovskih demonstracija u Beogradu Lider SPO Vuk Drašković kaže da mladi danas o tome gotovo da ne znaju ništa.
Kao i 5. oktobar 2000, i devetomartovske demonstracije iz 1991. godine ostale su samo uspomena.
Deveti mart postao je simbol borbe i građanskog otpora, a Drašković, čiji je SPO čuvene demonstracije i organizovao, navodi da se 9. mart danas prekriva zaboravom i neistinama. Izlazak građana na ulice organizovao je Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković 16. februara 1991. proglasom pozvao na demonstracije „9. marta, tačno u podne, na Trgu republike“ zbog huškačkog izveštavanja TV Beograd, koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom.
Dan kasnije, na Ušću je SPS organizovao kontra-miting sa kog je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da „krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije“. Tada je brojnim podelama u društvu dodata još jedna – „roditelji na Ušću, deca na Terazijama“. Ja bih podsetila na reči Dragane Milojević Srdić, jednog od devetomartovskih simbola, čija je slika kako prkosi vodenom topu sa uzdignuta tri prsta obišla svet: „Danas gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost.“
Ne znam sta su mislili oni, koji su sedeli na balkonu i vikali JURIŠ, ali znam da su mnogi mladi ljudi koji su bili najbrojniji među tih 100 hiljada, sigurno mislili kao Dragana Milojević Srdić i sigurno su sanjali i zeleli drugačiju Srbiju. Uostalom, da nije tako ne bi ni bili na tom mestu.
Tužno je što su bili ubeđeni da će ih likovi sa balkona tamo da odvedu. I verovali im. I dizali ih u nebesa, i idealizovali. A likovi sa balkona su želeli samo jedno – da dođu na vlast. I dolazili su, jedan po jedan. I pravili koalicije i udruživali se i sa crnim đavolom, samo da bi na vlasti ostali i opstali. Pa ako su vec dobili priliku da budu na vlasti, sto nisu stvorili, ili makar počeli da stvaraju tu bolju Srbiju. Ili ako su počeli, a neko im je u tome zasmetao – što nam to ne kažu. Al, oni ništa ne kazuju. Oni samo traže krivca……i uvek ga, čudom, pronalaze. Sami krivci nikada nisu.
Menjale su se vlasti posle ozloglašenog Slobodana Miloševica. Svi odreda su pomalo bili na vlasti. Pa da je svako od njih uzidao jednu ciglu u zdanje koje se zove Srbija, nekakve obrise te bolje Srbije bi već imali, ako ne i celu. Ali nisu. Nemojmo da se lažemo. Nisu. Jedina njihova borba, od Slobodana Miloševica naovamo, bila je borba za vlast i za fotelju. Ako bi se razuman covek upustio u analizu, mogao bi milion primera da iznese. Ali je sve u ovom času besmisleno. To što je bilo, bilo je…..da se vrati ne može, a da se ispravi još manje.
U ovom trenutku neko mora da ispravlja sve greške svih balkondžija, da usput nesto i uradi, i…..sto je najteže – da ubedi te mlade ljude koji još uvek imaju nekakve ideale – da želi da radi drugačije. Nimalo jednostavan, i nimalo lak posao. Mladi više nikome ne veruju. I ne zanimaju ih više izmišljeni heroji i vođe sa balkona. Njih zanima život – posao, porodica, kakva takva sreća u svojoj zemlji. A strpljenje na nuli. Nemaju više vremena ni reč da saslušaju, a kamoli da sačekaju da se reč pretvori u delo. I treba ih razumeti.
Neko bi ovog devetog marta, svima onima koji ne znaju šta je deveti mart, ili 5 oktobar…….trebalo to da objasni. Da uporedi i kaže sve činjenice, ali onakve kakve jesu, a ne izmišljene i u celofan upakovane. Pa da ti mladi ljudi sednu, stave prst na čelo i odluče – hoće li pakovati kofere, ili će i dalje slušati neke balkondžije da im sole pamet, kako bi posle dve ili tri decenije rekli sami sebi, gledajući se u ogledalo, “ kakva si budala bio”. Jer upravo to govore oni, koji su tada bili mladi ljudi na protestu, a danas su ljudi kojima je život izmakao iz ruku. A rezervni život, nemaju.
9.Mart
