Od 4 do 10 oktobra širom Srbije obeležava se Dečija nedelja. Za moto ovogodišnje manifestacije odabrani su stihovi Ljubivoja Ršumovića: „Dete je dete, da ga volite i razumete”. I tako ga mi volimo i razumemo tokom tih sedam dana, organizujemo manifestacije, recitujemo, pevamo i igramo, pravimo performanse raznorazne prirode, a onda ćao đaci. Vraćamo se u stvarnost.
A u toj stvarnosti je drugačiji svet, sasvim drugačiji od onoga kakav bi u odrastanju deteta trebalo da bude. „Dete je dete, da ga volite i razumete”. Vole li današnji roditelji svoju decu? Pa valjda ih vole, svi roditelji po di foltu vole svoju decu. A šta je sa onima koji ih zanemaruju, zlostavljaju i ostavljaju. Vole li i oni svoju decu? Pa ne ne bih rekla, ali njihova deca to ne znaju, i zato su zbunjena.
U toj Dečijoj nedelji, pored performansa, trebalo bi se pozabaviti i drugim stvarima. Stvarima koje bi doprinele da se roditelji poprave. Da budu drugačiji, i da svoju ulogu shvate na ozbiljniji način. Jer uloga roditelja je najvažnija od svih važnih funkcija u životu. Njome gradiš čoveka, koji će sutra graditi novog čoveka i tako unedogled. Tako su barem roditeljstvo shvatali naši preci. Jesu li današnji roditelji previše sebični, ili su pak toliko tupi i glupi da ne shvataju da dete može svako da rodi, ali čoveka ne ume svako da napravi. I da im dete nije poslalo poziv da ga rode, već su, valjda, oni to želeli i hteli.
Nekada se govorilo „dete rođeno iz ljubavi”. Logično bi bilo da su sva deca rođena iz ljubavi, ali nisu. Neka su rođena silom prilika, neka iz interesa, neka iz biloške potrebe, mali broj njih
iz ljubavi. I onda je i odnos prema deci upravo takav kakav je. Zavisi od svrhe njihovog dolaska na svet.
Sve te odnose dodatno nam komplikuju i neke novotarije pristigle sa zapada, neke neprirodne stvari koje se događaju i ruše tradicionalni odnos roditelja i dece, a i normalne porodične odnose, razume se.
Današnji mladi roditelji daju sve za svoje dete. A to sve podrazumeva sijaset materijalnih stvari, koje počnu da se gomilaju još dok je beba u stomaku. Benkice, štrampice, kreveci, kolica, igračkice……..neću da nabrajam jer do sutra ne bih stala kojiko je tih stvari koje čekaju bebu, kada izađe iz maminog stomaka. Ko da je car, koga treba dostojno dočekati.
A to malo biće uopšte ne zanima sve što ste vi njemu kupili. Njega zanima kako ćete ga držati, milovati, pričati, pevati mu i voleti ga. Kako ćete se ponašati prema njemu i kako ćete ga podučavati životu. Njega to zanima, a i vas bi trebalo, ukoliko vam je vaše dete biće od kojeg pravite čoveka, a ne projekat.
Sirota deca su danas projekti. Projekti nazovi brižnih roditelja koji od njih žele da naprave čudo ne dopuštajući im odrastanje bez svega što oni smatraju važnim, već im dozvoliti da odrastaju uz, za njih važnu stvar, ljubav.
Dečiji dani, Dečije nedelje, Zakoni o deci, dečija prava i mali milion drugih nebuloza kojima zapravo ometamo normalno odrastanje naše dece. Saplićemo ih u razmišljanju, u izboru, u maštanju, ljubavi…..svemu onome što dete čini dete. U razumevanju njegove priirode pre svega.
Kada ste se poslednji put, vi mladi roditelji, poigrali sa svojom decom? Kada ste ih odveli u prirodu? Kada ste se ludirali i glupirali u njihovom fazonu? Kada ste bili čovek u njihovoj koži? Kada ste od svoje glupe zauzetosti odvojili zauzetost
rezervisanu za svoje dete? Ne verujem da ćete moći da odgovorite pozitivno na ova pitanja.
Upravo iz tih razloga me malo nervira Dečija nedelja. I svako ograničeno vreme posvećeno deci. Zato što rođenje deteta znači posvećenost čitavog života. Na razne načline. Kroz ljubav svega onoga što za njih činimo. A ona će zasigurno vratiti duplom merom. Deca su to, ona svoje ponašanje zasnivaju na osećanjima, ne na razumu. Pokušajte da , učeći ih životu, uvek to činite kroz ljubav. A kada počnu da liče na vas, znajte da ste negde omanuli. Nije badava Duško Radović rekao: „Tucite svoju decu, kada počnu da liče na vas”.
07. oktobar
