Preminuo niški glumac Desimir Stanojević, čitam vest i, neka mi Bog oprosti, usne mi se razvlače u blagi poluosmeh jer onaj naš, onaj moj drugar Desko naprosto ne može da umre. To je neka glupa šala koju je on smislio, da bi nas onako mangupski nasmejao…..kako je to oduvek činio.
A onda me štrecne misao – ne sa ovakvim stvarima se čovek ne šali, šta je meni. Desko je stvarno umro. Iz onog poluosmeha, na lice mi se navlači bes. Ljuta sam na Deska! Kako je mogao, kako je smeo da umre? Pa ljudi, poput njega ne umiru, svi mogu da umru, ali Desko…..? I dalje mi je pred očima njegov šeretski izraz lica, nižu mi se u glavi njegove izgovorene rečenice u mnogim predstavama, stižem do „Treće polovine” čiji je bio osnivač i začetnik alternativnog pozorišta u Nišu. E, nećeš ga majci, ne možeš ti nama tako, odakle ti pravo da odeš bez najave i pozdrava? Opet sam ljuta na njega, na onog mog Deska koji me je uvek, samo svojim prisustvom i bez izgovorene reči, zasmejavao.
Ma umro čovek, lepo piše u svim vestima. Eh, koje vesti. Pa toliko ih je lažnih danas, da ih prebrojati ne možeš. Možda se neko prevario, našalio? Da nije to neki štos? Sledi neverica, pomešana saznanjem da lično pokušavam da se iskobeljam iz onoga što me je na početku dana strefilo kao grom iz vedra neba.
Desko je, ipak,umro. Proverila sam kod brojnih drugara, čisto da ne živim u svojoj zabludi, žmureći pred istinom. Onaj naš Desko koji se proslavio među svojima na jugu Srbije glavnom ulogom u seriji “Srećni ljudi”. Pozorišni glumac pre svega, koji je ljudima sa dasaka koje život znače, ostao u najboljem sećanju. Onima u niškom Narodnom pozorištu, kao i pozorištu na Terazijama.
Desko, tvorac prvog mjuzikla „Violinista na krovu” u istoriji niškog teatra. Mjuzikl „Cigani lete u nebo” i dalje je redovno na repertoaru Pozorišta u Nišu. U tom mjuziklu zaigrali su i mnogi mladi niški glumici iz Akademskog pozorišta SKC. Glumci koji će ga, sigurna sam, najduže pamtiti. Poput Miloša Unića, koji studira glumu u Francuskoj i koji je odande mahnuo poslednji put svom idolu Desku Stanojeviću. I napisao nešto, citirajući Mira Gavrana, hrvatskog pisca u delu „Kad umire glumac”. Taj citat mi je na ovom mestu bas lego.
„Kada umire glumac, ne umire samo jedan čovjek, umiru brojne sjene lažnih tijela kojima smo se nesebično davali. Umire i naša publika, a da to i ne zna. Umiru čak i sjećanja na nas, jer sjećanja na mrtve nisu iskrena, nisu dovoljno kritična i iskrena, sjećanja na mrtve su plačljiva i neiskrena, puna naše slabosti i straha od vlastite smrti. Kad umire glumac, umiru sve moguće podjele uloga u kojima je još mogao zaigrati, gase se čak i oni reflektori koji nikada nisu bili upaljeni, otkazuju se predstave koje nikada nisu bile zakazane. Kad umire glumac, umire stotine likova, a život se ukazuje poput loše predstave u kojoj rasplet i završetak nisu vješto pripremljeni. Kad plačemo zbog smrti glumca, mi ne plačemo za njim, nego za svim danima i svim predstavama koje smo zajedno s njime proživjeli u teatru. Kad umire glumac, umire njegova publika, jer je svojom smrću potvrdio i prolaznost njezina života.“
Deska, ipak, u nastavku neće biti…..shvatam. Grubo zvuči to : Umro je Desko. Ma otišao negde, nemam pojma gde, ionako je često odlazio i dolazio. Ovoga puta je negde zalutao, pa neće više doći. Ali svakako je tu negde. Osećam onaj njegov smeh i čujem njegovu pesmu, i znam da ne može da ga nema. Prosto se dogodilo nešto, što scenarijem u ovom pozorištu života nije bilo predviđeno.
Ma kazem vam, zalutao je on negde usput……nije umro.
11.mart
