Leto je idealno vreme za umiranje. Ne, nemojte da mi pripisujete pesimizam. Ja vam ovo govorim na osnovu proverenih činjenica, nagomilanog iskustva i primera iz prakse. Što ne znači da je smrt leti isplanirana i po volji, prosto je leto na osnovu brojnih argumenata idealno vreme za umiranje.
Ajmo redom. Razboli se neko, od neke teške bolesti razume se, u proleće. Dok obiđe sve ambulante, dok ga shvate ozbiljno ti tamo koji treba da ga shvate, dok mu napišu upute da ode do specijaliste, dok on uspe da kod specijaliste zakaže sve neophodne preglede – stiže leto. To nesrećno leto u kojem se, kako rekoh, najlakše umire. Vrlo često bez razloga, ali zbog sticaja okolnosti.
Dakle, stiže pacijent do specijaliste, hvala bogu. Ali on otišao na godišnji. Valja ga sačekati „jer se on jedini u to i to razume“. Sledi čekanje. Vrati se specijalista. Utvrdi to što utvrdi, i taman misliš da si krenuo – kad mućak. Ovaj što snima na skeneru ili magnetnoj rezonanci, sad on otišao na odmor. Čekaš i njega da se vrati, nema ti druge. A on se vrati, kad tad, samo što ti nisi više isti kao s početka proleća. Bolesniji si. Ali šta ćeš, pa ne možeš sam da se lečiš. Čekaš da stignu svi ti specijalisti, da se kockice mozaika sklope, pa da ti neko i prepiše neku terapiju. Za početak. Ili operaciju, ako treba. Ili nešto treće, ako on tako smatra. Sve to zahteva čekanje i lagano umiranje od straha i bojazni da ne umreš. Dok, daleko bilo, stvarno ne umreš.
Obično se kockice mozaika, a puno ih je, sklope tamo negde sredinom jeseni. Kada ti neko, takođe specijalista za nešto, ladno kaže „pa šta ste do sada čekali“.
Ostalo znate, ne bih da izgovaram teške i ružne reči. Baš sam se potrudila da sve zvuči što je moguće benignije. Osim bolesti, koja je u ovakvim slučajevima maligna. I koja zahteva reagovanje juče, a ne sutra. Ponajmanje trpi „malo sutra“.
Ne bih da kažem „ko ne veruje, neka proveri“. Ovo govorim samo kao apel, molbu onima, koji ljudski život baš i ne cene mnogo. Iako im je zvanje i znanje (ako ga imaju) ljudski život poverilo na čuvanje. Prosto, ako mogu, da se trgnu. Da se opasulje, što bi rekao naš narod. Da shvate da biti živ, ili biti mrtav – zavisi isključivo od njih.
Humana je lekarska profesija, ne bih da je blatim. Ne bih zbog onih, koji su joj posvećeni. Zbog svih onih koji su završavali te visoke i teške škole. I koji u sebi nose ono nešto, što je najpotrebnije da bi bili dobri. Zbog njih ne bih, jer zlata vrede. Zbog svih ostalih, sa kojima su kolege, bih i hoću. Zbog toga što me boli ljudska tuga i ljudska nesreća, koja bi bila daleko manja, da nisu takvi, kakvi jesu. I da im život, tuđi naravno, ne vredi ni pet prebijenih para.
I zato, je, rekoh, leto idealno vreme za umiranje. Vreme u kojem lako možeš da se preseliš na onaj svet, jer si u rukama neodgovornih ljudi. I manimo priče o tome kako je to humana profesija, kako lekari mnogo rade, kako su skasali za vreme pandemije……Pa ko će drugi, ako ne oni. Neće valjda rudari, pekari, šoferi……….lekari će nego ko. To je njihov posao. A pandemija bude pa prođe. I mimo nje se umire bez veze. O tome ja govorim i to me boli. Ne lično, ali posredno, posmatrajući i slušajući ljude sa mukama oko mene. I ne razumevajući sve ono što ih snalazi, a graniči se s glupošću. Ta glupost, međutim, presuđuje njihovom životu. A oni su bespomoćni.
Leti posebno, tada su posebno bespomoćni. Jer i lekari moraju na godišnji odmor, reći će neko. Lekari moraju na godišnji odmor, ali ljudi ne moraju da zbog njihovih godišnjih odmora da pate, pa i umiru, ako baš hoćete. Prosto mi dođe da pokrenem potpisivanje peticije da se leto ukine.
27. jun
