Nemate pojma koliko me je obradovalo saznanje da 8 mart pada u nedelju. Biću, dakle, pošteđena svih licemernih čestitki, svih izveštačenih ovlaš poljubaca, svih poklončića kupljenih na brzaka koliko da se skine teret s vrata, svih sećanja na ovaj datum i žene koje su ga, tamo neke daleke 1909 godine, počele da obeležavaju demonstracijama u Čikagu.
Uh što volim što je 8 mart danas, u nedelju, da se odmorim od svih Osmih martova drugim danima i da ga “ne obeležim” kako je nepisanim pravilima propisano. Baš volim ovu priliku u kojoj će mi 8 mart ličiti na sve ostale dane u godini i u kojem neću morati da glumim emancipovanu i uvažavanu gospođu, po propisima badavdžija, koji nemaju druga posla nego da prave performanse za Dan žena.
Hoću danas da budem žena, kakva jesam. Hoću da mi moj muž ne kupuje nikakve, iznuđene na brzaka poklone, hoću da me niko ne bombarduje uvelim cvećkama, koje bacam u kantu za đubre pre odlaska kući (jer ustvari ne volim cveće, posebno ne uvelo), hoću da ne idem ni na kakve ručkove na kojima ću se kao veseliti, jer je danas moj dan. Hoću, brate, da danas ja budem kakva ja hoću.
Da krenem od rane zore da se svađam sa familijom koja me je u nedelju probudila ranije, da budem živčana kad se setim šta sve treba da uradim, da trčim u kupovinu, spremam supice i ostale đakonije za porodični ručak, da usput perem suđe, ribam kupatilo, prostirem veš, brišem prašinu, pijem kafu s nogu…..i naravno neprekidno gunđam jer mi niko ne pomaže i svi oko mene uživaju tražeći nešto, i zahtevajući mnogo toga.
Želim da sve to radim, posmatrajući iz prikrajka moju porodicu kojoj je baš lepo sa mnom, želim da osetim koliko sam im potrebna i koliko su oni meni potrebni takvi kakvi jesu, želim da se smejem ili plačem ako treba……sve to želim danas, na Dan žena, jer to radim svakoga dana u godini. Dobro, idem i na posao ostalih dana u nedelji, te mi stoga ovaj “dan rasterećenja” dođe kao poklon.
Sve to želim, i eto želja mi se ostvarila. I nemoj slučajno da mi se je neko pojavio sa kojekakvim čestitkama, poklonima i cvećem da mi ukvari dan, jer ću ga momentalno strpati u tabor neprijatelja i likova koji mi ruše integritet.
Ko može ženi da zabrani da bude žena kakva hoće da bude? Ko ženi može da propiše nekakva pravila po kojima mora da se ponaša da bi bila savremena, emancipovana žena? Ko je taj ko izmišlja ovakve praznike, kako bi ženu kao biće toga dana još više unizio, no što možda jeste?
Stvarna sreća je u čoveku i njegovim željama i htenjima. Prema tome -ko je taj, ko bolje zna šta je za mene, tebe ili nekog tećeg, sreća? Sreću svaka žena gradi u sebi, a i svaka sreća je drugačija i na drugačijim osnovama zasnovana.
Razumem ja želju mnogih žena da se bore za ženska prava. Ako, ako misle da tako treba i da će im ta borba doneti neko dobro, ili nekakvu sreću. I to je vrsta prava – da imaš pravo da se boriš za prava. Ja se ne borim, zato što mislim da imam sva prava ovoga sveta. Ona, koja ja želim, i koja su meni potrebna. Zato što sam ih ja izabrala, a nisu mi nametnuta. I šta koga sa strane briga kako je meni, ako je meni po mojim pravilima dobro?
Eto, danas mi je recimo super. Super mi je jer sam pošteđena brojnih performansa na Dan žena, svega onoga što me nervira do bola, super
mi je jer sam žena kakva hoću da budem, a ne kakvu bi drugi želeli da vide.
Epa, drage moje istomišljenice (ako vas ima) – srećni vam svi dani u godini u kojima ste žene, kakve želite da budete – ostvarene i srećne sa postojećim, a ne izmišljenim i zamišljenim vrednostima.
8.mart
