Juče je bio Međunarodni dan muškaraca. Čisto da znate, iako se ne slavi i ne obeležava za razliku od kojekakvih drugih međunarodnih dana. Slavi se, doduše, nije da se ne baš ne slavi. U preko 60 država sveta. E, to što mi ne slavimo nije reper za ceo svet.
Praznik je ustanovljen 1999 godine i prvi put obeležen u Trinidadu i Tobagu. Ne znam gde je to, ali izgleda da tamo baš drže do muškog roda. A i mi držimo, nije da ne poštujemo naše muškarce, po tradiciji ih poštujemo, ako smo ostalo zanemarili. Nego, verovatno, nismo imali vremena za ustanovljavanje novih praznika, pošto se to dogodilo 1999 godine, a mi smo tada bili malo zauzeti. Naši muškarci su bili na ratištu, a mi žene smo o njima brinule. Ko će još da misli na slave i proslave, kad te bombarduju ovi, što smišljaju kojekakve praznike.
“Ciljevi proslave Međunarodnog dana muškaraca uključuju fokusiranje na zdravlje muškaraca i dečaka, poboljšanje radnih odnosa, promovisanje rodne ravnopravnosti, te isticanje pozitivnih muških uzora”- kažu oni koji su smislili ovaj dan. Sve to muškarci, barem ovde kod nas imaju, osim što manjkaju ti pozitivni muški uzori. Ali, nema veze, i to ćemo da rešimo. Umemo mi vrlo dobro da falsifikujemo sve i svašta, pa što ne bi i ove naše muškarce, koji baš i nisu neki originalni primerci za pozitivne uzore.
Pa kaže: Osnivači ovog praznika izmislili su dan da odaju počast svemu što termin “muževnost” sa sobom nosi. Kuku, gde me nađe, prokomentarisala bi većina žena na ovim prostorima. Muževnost? Jel to reče? Ili možda mi ne znamo šta znači reč muževnost. Nego ajde, da ne sitničarimo, znamo se. Navikle smo, mi žene, na foliranje zarad postizanja nekog cilja, pa ćemo i u ovom slučaju da zažmurimo na jedno oko. Muževni su, kako da nisu. Pa, muževni su zato što je u toj reči sadržana i reč muž. A mi,žene, definitivno nismo muževne. Ili možda jesmo? Tu i tamo, i ponegde.
Ma nemojte ozbiljno odmah sve da shvatate. Šalim se ja. Šta bismo mi bez naših “muževnih” muškaraca? Pa ko bi nam sedeo pred televizorom satima, ko bi disciplinovano godinama bacao prljave čarape na pogrešno mesto, ko bi uredno svakodnevno pravio lom iza sebe, ko bi argumentovano dokazivao da je muško lupivši pesnicom o sto, ko bi eskivirao sve poslove u kući opravdanjem da ja crko danas od posla, ko bi zbog naše prezauzetosi u kući tražio ženu da nas odmeni (samo u ponečemu razume se)…….ko bi sve to, da nije naših „muževnih”, balkanskih muškaraca, koji to jesu samo zato što im je neko utuvio u glavu da jesu.
Ipak, šta bismo mi bez njih? Ništa. Ne bismo imale koga da lažemo kada kupujemo nepotrebne stvari, da ga fortamo kako je lep, pametan i najbolji, kako mu niko nije ravan, kako niko ne može i ne ume ono što on može i ume…….svašta nešto mi žene ne bismo mogle, da nije njih, naših muškaraca.
Nemamo mi sa tim problem ovde u Srbiji. Dobro se zna ko je muško u kući. A kako da se ne zna, kada se bar jednom dnevno to spomene i da do znanja. A šta fali da ih pustimo, da žive u zabludi. Da im bude lepo, da misle da su muškarčine, koje iz tih razloga zaslužuju našu ljubav. Šta nam fali da to priznamo, pa neće jezik da nam otpadne. Potvrdimo to pa odemo da pomerimo regal, jer moler samo što nije stigao da kreči. A mi se zanele u priči, pa zaboravile da pripremimo sve što je potrebno.
Ne znam kako je ovima u Trinidadu i Tobagu, gde je ustanovljen Dan muškaraca, a i baš me briga pravo da vam kažem. Nemaju oni pojma o muškarcima i muževnosti. Pa naši muškarci, bre, slave svoj dan 364 dana u godini (izuzev Osmog marta koji su nam poklonili), pa se ne hvale time. 19 novembar, Dan muškaraca! Ma idi bre, nisu naši „muževni” muškarci to zaslužili. Da imaju samo jedan dan u godini.
20.novembar
