Večeras počinju Filmski susreti u Nišu. Svečano, kako to uvek biva, zarad čuvanja tradicije i imidža Niša kao filmskog grada. Tokom dana na šetalištu ispred Gradske kuće umetnička direktorka festivala Ljiljana Blagojević otvoriće izložbu fotografija, štampe i dokumenata koji prikazuju Filmske susrete. A onda, onda ćemo u Tvrđavi, svi mi koji smo navikli na Filmske, odsedeti i odgledati ponuđena filmska ostvarenja, kakva god bila. Naša su, i za nas napravljena, za ovaj dan posebno, jer smo i na to, eto, navikli.
Ovo je jedini festival posvećen filmskoj profesiji i kao takav mi ga godinama negujemo.Ponoseći se njime, kakav god bio, jer čedo se uvek voli, zar ne.
A rodio se daleke 1966 godine na inicijativu Udruženja filmskih glumaca Srbije, projekcijom fimova na letnjoj pozornici u Tvrđavi. Po prvi put su se tada glumci okupili u Nišu da bi se družili i nagradili one koje su pružili najbolje kreacije na filmskom platnu. Do raspada Jugoslavije niški Filmski susreti su bili festival glumačkih ostvarenja svih tada bratskih Republika Jugoslavije, a od njenog raspada Festival glumaca Srbije.
Svakako, ko jednom dođe u Niš shvati da to i nije Festival u pravom smislu te reči, nije samo takmičenje, već prevashodno druženje glumaca uz svesrdnu organizaciju i dobrodošlicu građana Niša i okoline.To što Festival ima i svoje nagrade, samo je želja organizatora da se oda priznanje glumcima i njihovom radu za ostvarenja u godini održavanja festival, koja su dali gledaocima radeći na snimanju filmova. Na Festivalu su, pored naših glumaca, prisustvovali i brojni inostrani glumci. Ričard Barton i Elizabet Tejlor, recimo.
Filmski susreti su uvek bili najposećeniji domaći Festival u najvećem bioskopu pod otvorenim nebom, na Letnjoj pozornici Niške tvrđave, koja može da primi blizu 4 000 gledalaca. Svake godine se traži karta više, a ulaznice i propusnice vrede pravo malo bogatstvo. A Niš, Niš je svake godine širokog srca dočekivao glumce. Živeo je sa njima na brojnim tribinama posvećenim filmu, u brojnim bioskopskim projekcijama u salama i na otvorenom prostoru, na ulici i u kafani, deleći sa njima radost druženja tokom poslednjih dana leta. Niš je svake godine krajem avgusta živeo za svoje susrete, a glumci su živeli za Niš, i nije moglo da se dogodi da neko od njih ne dođe u naš grad, tu ostane po nekoliko dana, sve do dodele nagrada. Makar lila i kiša, a po pravilu je lila u 90% slučajeva, Festival je tekao, kao da se ništa ne događa. I imao je dušu.
Večeras počinju Filmski susreti. Jeste li vi osetili onu euforiju pred filmske, kakvu su osećale starije generacije? Jeste li trčali po kartu, jeste li se nervirali ako ne možete da je kupite? Ja to pslednjih godia nisam primetila. I kako godine odmiču, sve mi se čini da se Filmski susreti pretvaraju u rutinu, kao neki posao, koji naprosto odrađujemo.
Ono druženje glumaca i publike s početka priče tek nedostaje. Glumci protrče kroz Niš, pokupe nagradu na bini, poklone se i odglume sreću, i hvataju prvi autobus za nazad. Odradili posao i oni.
Da ne govorim o druženjima glumaca i publike posle projekcija u onom starom Domu mladih gde ništa nije bilo fensi, ali je sve bilo kako treba. Za dušu. Ili o onim susretima u podne sa novinarima na terasi tog istog Doma, o svakodnevnim šetnjama glumaca kroz grad i slučajnim susretima koji se pamte, o toplini koja je vladala gradom u vreme Filmskih, i o sećanjima na njih posle toga, sve do sledećih Filmskih susreta.
Oni koji pamte, zanju o čemu govorim, oni koji ne pamte biće uskraćeni za saznanje šta znači Festival za dušu, koga su svi pamtili upravo po tome, a filmovi su bili usputna pojava. Mada, ruku na srce, i oni su bili bolji.
Ali, daj što daš. Zato uživajte večeras i narednih dana u onome što vam se daje.
20. avgust
