„Srećna ti Nova”, rečenica je najčešće izgovarana ovih dana. A je li nam srećna, i jesmo li stvarno srećni, ili je to još jedno u nizu naših foliranja u životu, kako bismo se uklopili u sredinu, i kako bi nam se bar na trenutak učinilo da živimo normalnim životima?
“Vodite računa, nosite masku, ne idite na skupove gde ima mnogo ljudi”, stare su nove preporuke kojih treba da se pridržavamo jer stiže “omikron” da zameni koronu u kvarenju naših života. Pale brojke decembra, ali sada će, januara, da skoče drastično – iz prikrajka nas upozorava naša “savest”, dr Kon. Čuvajte sebe i vakcinišite se, to je jedino rešenje (iako još pouzdano ne znamo vredi li ta vakcina protiv novog gosta, omikrona).
Dobro, hoću……ponavljam to svakoga dana, a ustvari ništa ne činim. Ili gotovo ništa. Sramota me je da kažem da me nije strah, i da me je baš briga za sve viruse ovoga sveta, kako god se zvali. Sramota me je da priznam da, bez obzira na ponovni haos u svetu, i dalje mislim da smo ga malo prenaduvali. Bojim se da bilo šta izgovorim, što bi u okolini izazvalo gnev i kritiku, jer sam neodgovorna i možda neinformisana. A nisam.
Krenuše opet šaputanja i došaptavanja po kuloarima onih, koji se panično plaše i misle da virus baš njih iza ćoška vreba. Ne zameram im. Strah je prirodna pojava, neka šapuću i neka se plaše ako im je tako bolje, ali mene neka ostave na miru , ako ću – što reče glumica Svetlana Bojković – da umrem od virusa, umreću kad ja hoću.
A virus ko virus. Radi svoj posao. Ne nervira mene on, nerviraju me ljudi. I njihove isprazne priče. Odjednom život više nije život, ako nije začinjen virusom. Političari, govoreći o drugim temama, obavezno ubace i virus i vakcinaciju. Da ne zaboravimo na „važan državni zadatak”. Virus je glavna zvezda u svim memdijima, na društvanim mrežama, počeli smo i da zbijamo šale na njegov račun, da pričamo viceve, toliko se odomaćio u našim životima.
Hoću da vrisnem i prekinem sve to, ali ko će mene čuje. Pomisliće da sam luda. Htela bih da svima kažem da ima toliko toga u našim životima zbog čega bi zaista trebalo da strahujemo, što je mnogo realnija opasnost, što preti da nas ubije……..a mi ništa. Ispada da je dobro što se pojavio virus, jer u trenutku zaboravismo na sve o čemu smo do pre izvesnog vremena raspredali, i od čega smo strahovali.
I, što je najvažnije, zaboravismo još jednom – da smo ljudi. Opet smo stavili pečat na našu „neljudskost” i odsustvo empatije prema čoveku.
Koliko sam samo neljudskih naklapanja čula u „doba korone”, da vam ne pričam. Gubim snagu da bilo koga demantujem, i svesno dozvoljavam da se laži šire vazduhom, poput virusa. Stiže i vakcina, pa ćemo da se vakcinišemo i oni, koji do sada nisu oboleli, neće oboleti, pardon – lakše će oboleti, važno je da neće da završe na respiratoru, i neće da umru. Kakav benefit za čovečanstvo.
Što, bre, neko ne izmisli nekakvu vakcinu protiv zlih i opakih jezika? Neku zaštitu nas od njih, da ne obolimo psihički.
Ne pozdravljamo se više, ne grlimo i ne ljubimo na ulici. Barem toliko možemo, kada je virus u pitanju. Pa mi to odavno ne činimo. I pre virusa smo prestali da se ljudski pozdravljamo i razgovaramo. Virus je samo dao legitimitet našoj odluci. Neljudi smo jedni prema drugima već duže vreme, ali se pravimo kao da sve to ne primećujemo.
Ne plašim se ja virusa, hrabro ću da ponovim, plašim se ljudi koje nevolja ne ujedinjuje, već ih čini još sebičnijim i pretvara u neljude najgore vrste. Toga se ja plašim, ali nemam kome da kažem. Niko ne sluša, svi su zauzeti rešavanjem planetarnih problema, dok su onaj najobičniji, ljudski – zanemarili.
Poželeh sebi i svima nama u novogodišnjoj noći da se promenimo. Da batalimo koronu, omikron i ostale tričarije, đavo ih odneo sa starom, i da se okrenemo sebi i pokušamo da pronađemo sreću. Jer život prolazi, on ne čeka koronu da ode. Sreću valja tražiti u sebi, i svima nama, a to nije teško. Citiraću Tagoru: „Vrlo je jednostavno biti srećan, ali je vrlo teško biti jednostavan”
Pa da okrenemo list u Novoj 2022 godini.
04. januar
