Da nisam u koži političara u ovom trenutku. Mnogo im je teško i mnogo se sekiraju. Ništa drugo i ne rade ovih dana, samo se sekiraju, kalkulišu, računaju, predviđaju, i šlihtaju se ako su u situaciji da se šlihtaju.
Glavni čovek za „presek stanja u politici“, koji će se uskoro dogoditi igra na kartu „vruće hladno“. Predsednik Srbije i predsednik najjače političke partije u ovom trenutku Aleksandar Vučić rekao je juče da razmišlja o dva koncepta po pitanju vlade – koalicija sa jednom strankom ili koncentraciona vlada, a da je, trenutno, bliži prvom konceptu.
„Jedan je koncept proste koalicije, sa jednom političkom partijom, ali ne bih govorio kojom“, rekao je Vučić za TV Pink.
Muke žive, na koga li je sada mislio. Koja li je ta politička stranka sa kojom bi ušao u Vladu. Logično i objektivno gledajući – zna se. Obzirom da smo navikli na nelogičnosti i neobjektivnosti, onda se ne zna. “Cvrljenje na žaru” , rekla bih. Nikome sada nije lako. Svako bi u vlast, što da ne, ali ni od koga ne zavisi hoće li. Zabrinuti su i članovi najjače stranke na važnim funkcijama. I njihov kredibilitet je na ispitu. Nema više onoga, iz ranijeg perioda, “naš da je, pa može da bude i magarac”. Prošlo vreme. Ne može. Magarac ne može da bude. I to je veliki benefit Srpske napredne stranke, šta god ko pričao, da menja svoje ljude i traži bolje. Nismo na to navikli, mora se priznati. Pa se onda stvaraju neprijatelji u sopstvenim redovima, pa su onda jedni ljuti na druge, pa se dele u struje i frakcije, pa se mrze i podmeću jedni drugima – a nikome ni na pamet da padne da se pogleda u ogledalo i pita: jesam li ja zaslužio da budem to što sam bio? I jesam li dobro radio? I šta je to zbog čega me menjaju, a ja baš mislio da boljeg od mene nema.
Lojalnost partiji jeste potrebna, ali nije jedini preduslov za uspeh. Mora ponešto i da se zna, i da se ume, i da se može. Rezultat bato, gde je rezultat? Nema ga. Pa onda nema ni tebe.
Što se drugih partija tiče, pa i one su bogami u nezavidnom položaju u ovom trenutku. I njime se meri i odmerava lojalnost. Pa ako su negde pogrešili, negde izneverili ili pokušali da muljajiu, ode glava. Mislim, ode funkcija.
Zato je sada na delu peglanje. Peglanje grešaka, propusta, rezultata i zasluga. Pa kada se sve ispegla, sabere i oduzme, rezultat će reći šta valja činiti. Valjda će tako biti, ustvari trebalo bi tako da bude.
A u međuvremenu, u međuvremenu život stao. Onima koji su „nešto bili” i slute da to nešto više neće biti, ponestaje žara, volje i entuzijazma. Ne trči im se okolo, ne radi im se onoliko, ne slika im se u toj meri za TV kao ranije. Što da se muče, kad će ionako sutra neko drugi da se kiti njihovim perjem. Primirili se – sede, ćute i strepe. Dok ne stigne odluka, pa će videti kako će i kojim putem da nastave.
Uvek je tako bivalo posle svih izbora. Samo sad biva malo više. Zato što nikada, od početka višestranačkog života do danas, ni jedna politička partija nije imala toliku moć kao SNS. Čak ni SPS u zenitu svoje moći. Uvek je bio na klackalici. Malo fali, pa da neko drugi prevagne. Sada mnogo fali, i bukvalno nema šanse da neko drugi prevagne. Pitanje je samo hoće li sa stola pasti koja mrvica da se ubere, i ne ostane gladan.
Zato je odluka prvog čoveka u državi, a i u partiji – veoma važna. I veoma komplikovana, bez obzira što je dobar deo naroda posmatra drugačijim očima. Po sistemu „može mu se da radi šta hoće”. Ono jeste, ako se posmatra površno. Ako se uđe u dubinu, baš i nije tako. Ako imaš vlast koju ne žališ da deliš ni sa kim, onda imaš i nepodeljenu odgovornost. U vremenu u kojem živimo, u prilikama koje su neminovnost, i raznoraznim nesrećama koje su nas snašle – baš i nije zgodno ne deliti odgovornost ni sa kim.
Mnogo velika mudrost je potrebna onome ko seče. A nama se čini da je vrlo jednostavno. Trudeći se da se ne udubljujemo, ali da osuđujemo, kritikujemo i bagatelišemo. I stavljajući sebe na margine događanja, a nismo. Važan smo točkić u svemu, samo što još uvek nismo uvežbali kotrljanje.
15.avgust
