Lepe vesti, kojih smo žedni ko ozebo sunca, na žalost danas možemo naći tu i tamo samo na društvenim mrežama. Mediji se lepim vestima više ne bave. Što je sramota. Pisati lepe stvari, hvaliti nekoga, isticati nečije rezultate, lep gest ili štogod slično, što asocira na dobro i lepo…..niti je kul, niti je po standardima savremenog novinarstva. Savremeno novinarstvo ima zadatak da se bavi ubistvima, prevarama, hapšenjima, krađama, zlostavljanjima, saobraćajkama…..malo li je loših tema danas, koje učinimo još gorima no što jesu, pa čoveku lepo dođe da uzme i da se obesi za prvo drvo na koje naiđe.
A toliko lepih, sakrivenih od očiju javnosti, stvari i pojava ima. Prođu nezapaženo. Oni, koji ih čine i ne traže da budu zapažene, ali treba da budu, ko lek za dušu i melem na ranu svih nas, naviklih na najveće grozote ovoga sveta.
Nađoh vest na društvenim mrežama, kao što rekoh. Vlasnik turističke agencije „Amos Travel“ odlučio je da pokloni letovanje samohranoj majci sa dvoje dece.
Naime ovih dana je beogradskoj turističkoj agenciji „Amos Travel“ stigao mejl sa upitom samohrane majke dvoje maloletne dece od 14 i 8 godina, može li letovanje da plati u 12 rata jer živi od dečjeg dodatka i porodične penzije koja iznosi 9.000 dinara? Inače deca nikada nisu videla more, a mlađe boluje od astme, pa bi mu letovanje bilo višestruko korisno.
Verujemo da je odgovor na mejl i majku i decu prvo obradovao, pa rasplakao, pa onda nasmešio, jer počinje rečenicom: „Poštovana Gordana, svako dete ima pravo da ide na more“, a završava se porukom: „Obradujte decu i recite im da se pakuju za more“! Direktor ove agencije je deci obezbedio besplatno letovanje u Grčkoj i obećao nešto novca za trošak! Tom gospodinu, koji se zove Bojan Stefanović,ovo nije prvi put da pomaže deci. Ali je, možda, prvi put da mu mediji poklone pažnju. Na žalost.
I nije on jedini. Predrag Tomić je poslodavac koga bi svako poželeo. Svakom zaposlenom donira 1.000 eura kada mu se dete rodi.Ako neko dobije blizance ili trojku, suma je duplirana ili trostruka.
Predrag Tomić – vlasnik firme „Srbauto“ kaže da na ovaj način motiviše zaposlene jer njegova kompanija dugoročno razmišlja. Želi da zadrži svoje ljude što je duže moguće da zajedničkim silima uspeju na tržištu.
Pa sada ja pitam vas: Kako se osećate kada pročitate ovakvu vest? Kada postanete svesni da u ovoj našoj zemlji postoje ljudi koji rade nešto za druge ljude, koji imaju, ali daju onima koji nemaju. Kako se osećate kada znate da sutra neko i vama može da pomogne, ako ste u nevolji ili prosto da vas podstakne da budete još bolji ljudi? Prija li vam kada pročitate nešto lepo, nešto što može da vas podstakne da sutra i vi uradite štogod slično? Prosto bi bilo neprirodno da nije tako.
Usuđujem se da kažem da bi novinari svemu tome mogli itekako da doprinesu. Neko im je, međutim, utuvio u glavu da narod želi ružne vesti, da se narod pali na takve informacije, da baš takvi primeri prodaju vest i donose profit i da nikoga nije briga za dobrotu I ljubav. Lično mislim da nikada nismo bili gladniji, no što smo sada, za dobrotom I ljubavlju. Nikada nam nije u toj meri nedostajala kao danas. Pa se čudim što neko ne pokuša da je poseje, pa da vidi kako će se primiti. Što neko ne riskira , pa narodu ne ponudi sve dobre vesti na tacni, i sačeka, i vidi hoće li ih prihvatiti. Kladim se da hoće, jer narod danas guta ono što mu nudimo. A mi mu nudimo haos i pakao. Pa se, onda, čudimo što se ponaša mrziteljski prema svemu u svom okruženju. Jer, čovek je kao ogledalo. Ako mu se nasmeješ, u njemu ćeš videti nasmejan lik. I obrnuto.
21.Juli
