„Danas se reč čovek piše imenom Andrije Živković. Ovaj divni mladić danas je uplatio celokupan iznos za lanino lečenje. Hvala svima koji su izdvojili dragoceni novac kako bi pomogli Lani, svaka uplata biće iskorišćena u ove svrhe. Svi ste pomogli od srca“ – stoji u objavi prijatelja porodice Veličković na društvenim mrežama.
Humane nišlije pokrenule su ovih dana akciju prikupljanja sredstava za lečenje osmogodišnje Lane Veličković iz Niša kojoj je za lečenje u inostranstvu hitno potrebno 23 000 evra, a novac je pre dva dana obezbeđen jer je celokupan iznos uplatio fudbaler iz Niša Andrija Živković.
Nema čoveka koji se nije obradovao ovoj vesti. Pre svega zbog male Lane kojoj život zavisi od tih para, a potom i zbog onog ČOVEKA koji se piše imenom Andrija Živković. Ima, dakle, nade za Lanu, ali ima nade i za nas. Za Lanu da ozdravi, za nas da budemo ljudi.
Bezbroj puta su nišlije na delu pokazale da imaju veliko srce. Izdvojeni novac za bolesnu decu, koliki god bio – jednako je vredan jer se daruje srcem. A kad nešto ide iz duše, biva za sevap.
Andriji Živkoviću ovo nije prvi put da pruži ruku, kako bi dao. Dao je on veliku sumu i lečenje sportskog novinara Aleksandra Živkovića u Turskoj. Aca je tamo pobedio opaku bolest i vratio se u Niš. Na sreću svih koji ga vole, i na puno srce Andrije Živkovića koji je znao šta, i zašto radi.
Zadovoljstvo je veće tim pre što je i Andrija mlad po godinama, ali sazreo čovek, koji razumeva tuđu muku i nevolju.
„Ima, pa daje“ reći će, možda, neko. Tačno, ima pa daje. Ali ne mora da daje, bez obzira što ima. Mnogi imaju pa ih je briga i za najbliže, a kamoli za tuđince. Mnogi imaju, pa nikada ne daju.
Svako daje onoliko, koliko može. Pomoć ovakve vrste se ne meri na kantaru. Ona se vrednuje specifičnom težinom ljudskosti koju svako od nas nosi u sebi. Pa i dinar, za onoga ko nema, a dao ga je nekom – jednako teži na toj vagi.
Ima humanih ljudi u ovoj našoj siromašnoj zemlji. Itekako ih ima. Neki od njih insistiraju da im se ime ne spominje, poznatije likove mi novinari iščačkamo, pa sami o njima govorimo. Recimo o Fondaciji „Novak Đoković“ ili Fondaciji „Ana i Vlade Divac“. Oni redovno daju šakom i kapom. Nekada progovorimo o tome, nekada i ne. Rukovodeći se onom „imaju, pa daju“.
A davalo se odvajkada u ovoj našoj zemlji. Bolesnima, siromašnima, svakome kome je pomoć potrebna. Kada se pročešlja 2020, godina teška za sve nas, kažu da je bila godina solidarnosti i dobročinstva.
Vlade Divac je nedavno rekao da njegovo srce pripada ovim prostorima, njegovom narodu. „Uvek klada dolazim u Srbiju i željan sam da promovišemo filantropiju na pravi način, pomislim da svako u bilo kom delu talenta može da nađe prostora da promoviše neke prave vrednosti, a filantropija je svakako jedna od tih“ – kaže Divac.
Vraćam se na početak priče. Na Andriju Živkovića, koji je pokazao svu veličinu svoje ličnosti, čovekoljublje koje nosi u sebi, i želju da pomogne nekome, ko je iz bilo kog razloga nemoćan.
A to što on ima, pa daje – manje je važno.
Ovih dana se reč čovek, ovde kod nas u Nišu, stvarno piše imanom Andrija Živković. I svi smo zahvalni što postoji. On, i njemu slični.
05.mart
