Gradski Portal 018 – 21.02.2019
“Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće”…….pisao je svojevremeno Momo Kapor.
Nije imao pojma da su sve to bila slatka čekanja. Čekanja nekih svakodnevnih, uobičlajenih stvari, koje je čak i lepo čekati. Unuke….recimo, ili muža i decu. Šta mu je falilo što čeka letovanje ili zimovanje, kada ga na kraju dočeka….čekao, ne čekao. Nema naš Momo Kapor pojma kako izgleda čekanje, bez izgleda da se nešto dočeka. A, ipak, se čeka.
Lepo je on čekao platu, ali je platu i dočekao. Svakog prvog. Ko po navijenom satu. Samo ti se oduži, kad nemaš para, ali stigne. Naše čekanje se razlikuje – čekaš, a ne znaš da li ćeš da dočekaš.
Čekao je letovanje. Pa dobro. Dočekao ga…..maja, juna, ili avgusta. Al stigne. Pa ga platiš od one plate koju si pre toga dočekao. Većini nas stigne leto, ali ne i letovanje. Bez obzira što smo uporno čekali.
Mi se, danas, više i ne zanosimo takvim glupim čekanjima. To su stvari, bez kojih se može. Čak i bez plate se može. Sve što nije dočekano danas, bez njega se može.
Mi danas čekamo krupne i važne stvari. Čekamo dijalog Beograda sa Prištinom. Svaki dan ga čekamo a on će, reče predsednik ovih dana, stići nekada….a dotle treba živeti i raditi.
Čekamo izbore, jer mi od svega na svetu najviše volimo izbore. Čekamo ih ko ozebo sunce – da smenimo ovu vlast i izaberemo novu, čiju ćemo smenu odmah početi da čekamo.
O čekanjima (neuobičajenim za normalan svet u koji želimo da se svrstamo), neću ni da govorim. Čeka čovek da mu doktor zakaže snimanje, kako bi mogao da čeka da ode na operaciju……i tako čeka i čeka strpljivo……a može, u međuvremenu, da mu se dogodi da i ne dočeka.
Čakamo na raznoraznim šalterima raznorazne usluge koje tamo neki u belom svetu završe klikom na dugme i zakazivanjem preko interneta…..ali mi čekamo, jer volimo da čekamo.
Čekamo da se otvori Lidl i da kupimo kilogram jeftine piletine, ko da nam je taj kilogram poslednji u životu. Uporni dočekaju, oni drugi jedu 50 dinara skuplju piletinu.
Nama je čekanje način života. Ponekad mi se čini da bez čekanja ne bismo umeli ni da živimo. Zamislite samo, bilo koju od čekajućih situacija, gde vam neko kaže – može odmah, izvolite. Pa „srčka bi vas strefila iz momenta“ i pomislili biste da nešto nije u redu u sistemu, u kojem može odmah, i to uz izvolte.
Momo Kapor je bio srećan čovek. Živeo je u vremenu u kojem su se čekale normalne stvari. I još se žalio. Pitala bih ja njega da čeka ono što mi danas čekamo. I da unapred zna da neće dočekati, ali nastavi da čeka……jer ionako nema šta drugo da radi. Život bi mu, naprosto, izgubio smisao da mu neko oduzme čekanje.
21.Februar
