U ovim “korona danima“ je nateže jutarnje buđenje. Trenutak kada se „prosvestiš“ i shvatiš ko si, gde si, i šta ti valja činiti tokom dana. Dana u kojem ne možeš ništa od onoga što si mogao juče, dana u kojem su ti za mnoge stvari vezane ruke, dana u kojem ipak ne smeš da „planduješ“ i sediš skrštenih ruku, jer ćeš da „odlepiš“ ili napraviš propust, koji bi mogao da te košta.
Svemu ovome dodajem muke mnogih od nas, koje imaju različite povode, ali su muke koje se pridodaju strahu, već postojećem u nama. Neko ima stare, neko bolesne, neko najbliže u inostranstvu, neko je sam, neko je jednostavno na smrt prepadnut, jer mu ništa nije jasno, ništa ne razume i svega se plaši.
Pa onda – imamo zdravstvene radnike koji odlaze na posao i kojima neki aplaudiraju, a drugi ih blate i kritikuju……a oni su ti, jedni te isti. Malo ko od nas razmišlja ( sedeći kući), kako je onom ko svakodnevno osam sati ( a neki i više) provodi okružen zaraženima, izložen opasnosti da i sam koliko sutra bude na njihovom mestu. I što je još gore – zarazi svoje najbliže. Ako neko od njih i napravi propust, odustanimo od bacanja drvlja i kamenja, jer ne znamo kako im je, nismo na njihovom mestu. Šta mislite, kako se oni bude ujutru?
Zamislite vojsku, policiju, mnoge službe koje rade ovih dana, u krajnjem i nas novinare……..zamislite kako se svi oni bude ujutru, o čemu razmišljaju i kako se osećaju tamo gde jesu, strepeći da će ih „neprijatelj“ uhvatiti na nekom ćošku. A pri tom, kao i svi ostali ljudi, imaju svoje probleme. Kućne, porodične, poslovne…..svakojake.
Volela bih da možemo svi da se budimo sa nadom i verom u nešto, što je dobro. A to nešto nikako ne možemo sve dok pronalazimo „dlaku u jajetu“ u svima oko nas, samo ne u sebi. Dok se bavimo frizurom dr Kisić, izgovorenim rečima dr Kona, obećanjima predsednika Vučića, komentarima kojekakvih na društvenim mrežama, koji koliko do juče nisu znali ni ko im je komšija, a sada komentarišu situaciju u zemlji i svetu. I sve znaju, i u sve se razumeju, i u svakoj čorbi su zaprška.
Možemo da se budimo drugačije, ako mi postanemo drugačiji. Jer ništa ne traje doveka. Ni zlo, ali ni dobro. Pa pogledajte – korona je učinila da dobro mnogih od nas nestane za tren. Da zaboravimo da smo koliko juče vodili raspravu i svađali se u kući hoćemo li u Grčku na more, ili na neko drugo mesto…….a sada raspravljamo kako da umesimo hleb bez kvasca, i presrećni smo kada pronađemo masku i rukavice u apoteci. Sreća je vrlo relativna stvar, jednako kao i nesreća.
Pokušavam da budem od koristi – sebi i vama. Pokušavam da život u karantinu i strah od korone pretvorim u „podnošljivi način života“, privremeno razume se. A da bi to privremeno što kraćee trajalo, mi moramo da doprinesemo. Zdravim razumom, ispravnim ponašanjem, pozitivnim mislima i beskrajnim razumevanjem svega učinjenog, pa i učinjenih grešaka. Jer, svi smo samo ljudi. Svi grešimo u ponečemu. Greh je neispravljanje grešaka, greh je utapanje u još veće grehove.
Nije ovo filozofija. Ovo je obično zdravorazumsko razmišljanje, sasvim običnog čoveka, koji nastoji da na najbezbolniji način preskoči provaliju, a da u nju ne upadne. I da drugima pruži ruku, da kako bi je i oni preskočili.
Ako niste razumeli šta želim da kažem, kao novinar i kao čovek, onda mi je jako žao. Ako ste, pak, razumeli – raduje me činjenica da se svi pomalo menjamo i da ćemo, tako promenjeni, koliko
sutra da budemo bolji ljudi. Novinari jesu izveštači o svemu što se događa, ali novinari su i ljudi koji u ovoj situaciji imaju dužnost da vam pomognu da se ujutru lakše probudite. Ovo je moj skromni doprinos svima, koji žele da idu ovim putem.
31.mart
