Dva policijska časa su iza nas. Može se, kao što vidite, može se kad se mora. A u ovom slučaju se mora. Teško je bilo obezbediti poštovanje pravila nekretanja i samoizolacije jer nam svest u ovom, kao i u svim drugim slučajevima, nije jača strana. Svest spominjemo kad je gusto, ali je ne koristimo. Prosto ne znamo šta je to.
Nismo mi jedini, koji ne znaju, ako vam je za utehu. Ne znaju i drugi narodi, iako se na svest pozivaju. Uzmimo kao drastičan primer Italijane kojima je, kada je korona buknula u Lombardiji, preporučeno da se ne kreću van regije. I šta je bilo? Odmah su nagrnuli, okupirali sva prevozna sredstva da se vrate tamo , odakle su došli. I vrlo uspešno posejali koronavirus po čitavoj Italiji. Zabrana, odnosno crvena zona, je usledila kad je šteta napravljena. Virus se u međuvremenu ugnjezdio u svim ćoškovima Italije, negde manje negde više, a naknadna izolacija stanovništva je dobar potez Vlade, ali okasneo u odnosu na prilike u našoj zemlji. Upravo zbog toga Italijani, a ne mi, hvale mere naše Vlade.
Zakasnili smo i mi, prilično, ali ne mnogo. Nećemo doživeti italijanski scenario, ali nećemo ni tako olako proći. Progoze niko ne daje, ali svi su zabrinuti maksimalno – od državnog vrha do pojedinca.
Upravo zato policijski čas. Policijski čas je lek protiv nedostatka svesti svakog od nas pojedinačno. Ako ne poštuješ, otići ćeš u zatvor. Pa ti biraj.
Mnogo je komentara ovih dana na ovu i sve ostale teme u vezi sa koronavirusom. Kao i u svim drugim prilikama sve znamo, u sve smo upućeni i, po strogo nepisanom pravilu, krivicu svaljujemo na drugoga. Ne valja nam takva praksa, makar u ovoj prilici, ne valja. Jer, dok mi pronalazimo krivca, rukovodimo se dezinformacijama i poluistinama pokupljenim na društvenim mrežama, koronavirus može da iskoristi našu nepažnju, i useli se upravo u nas. Pametnije je stoga više puta, i sto puta ako treba – pročitati i zapamtiti uputstva koja nam daju nadležne institucije i ljudi, mudrije je da se tih uputstava koliko je moguće pridržavamo, i svakako je najbolje da se okrenemo jedni drugima, jer smo jedni drugima sada potrebni.
Jer, mnogo je stvari o kojima sada treba da brinemo – mi pojedinci, mi koji smo uvek krivili sistem za lose funkcionisanje mnogih stvari u državi. U ovoj prilici se uveravamo na delu da smo, ustvari, mi sistem. Da od svakog od nas zavisi kako ćemo se iz ove situacije izvući, kao što od svakog od nas zavise mnoge stvari i u normalnim prilikama.
Što je toliko teško da se pridržavamo svega što nam je preporučeno? Što nam je teško da brinemo o sebi pre svega, ako nećemo o drugima? Što zaziremo od svega što dolazi od ljudi, koji nam se ne dopadaju ili se sa njima ne slažemo? Što uvek, pa i sada, radimo “u korist svoje štete”.
Nema maski i rukavica? Pa nema. Delom zbog toga što nam do sada nisu bile potrebne u tolikoj količini, a delom i zbog sebičluka mnogih od nas da ih pokupujemo u velikim količinama, kako bi zaštitili samo sebe. Drugi nas ne zanimaju.
Nestaju namirnice u prodavnicama? Pa nestaju zato što su ih neki od nas pokupovali kao da je smak sveta i kao da će oni jedini preživeti na Nojevoj barci. Ostali neka pocrkaju. To isto smo radili i u vreme bombardovanja, to ponavljamo i sada, kao da nas život ničemu nije naučio.
“Šta sve nismo preživeli, pa ćemo i ovo”….neće nas spasiti ova rečenica, neće nam život biti jednostavniji i njome se ne možemo zaštititi od zla, koje nas je snašlo. Zato, dajmo da pokušamo da mislimo. Trezveno da mislimo i rasuđujemo ne povodeći se za glupostima koje nas okružuju, a verujući samo u ono što je zvanična informacija i zvanično uputstvo zarad nas.
Proći će, kažem ja sada prisećajući se reči naših starih koje su uvek bile najmudrije. Proći će ovo zlo, kao što prolazi i dobro. Ali u tom dobru i zlu smo mi najvažniji. Priberimo se konačno i “budimo ljudi”, kako nas je savetovao patrijarh Pavle, koga – barem na rečima – još uvek poštujemo.
20.mart
