Za samo tri dana za malu Vanju Malović, koja boluje od spinalne mišićne atrofije, prikupljeno je više od milion evra koliko je nedostajalo da bi se obezbedila terapija. Porodica se zahvaljuje svima koji su pomogli i doprineli prikupljanju novca za jedan od najskupljih lekova na svetu.
„Ovo je samo božja volja i hvala svim ljudima, hvala Srbiji, našoj dijaspori i naravno medijima koji su omogućili da se čuje za Vanju“, kazala je Milica Malović.
Sve vesti tokom jučerašnjeg dana – o investicijama, dogovorima, izgradnji, zapošljavanju – baš sve padaju pred ovom vešću koja govori o nečemu, što je iznad svega učinjenog i postignutog na bilo kom planu. Govori o životu, koji je najvredniji makar to bio i život šestomesečne bebe, i govori o nama koji, često razjedinjeni i po mnogim pitanjima možda loši, ipak pokazujemo da smo dobri u onom najvrednijem, u
“ Ovo je najteža psihička igra. Iz suza idemo u smeh, skroz smo rastrzani. Ali, zbog naše Vanje gledamo samo napred. I uskoro, nadamo se sledeće nedelje, krećemo u novu rundu” – kaže Vanjina mama Milica, koja sada strepi hoće li lek delovati i hoće li se Vanja izvući.
Nedostajalo je više od milion evra i za samo tri dana taj novac je sakupljen. Upravo to govori ko smo i kakvi smo ljudi mi ovde u Srbiji. I tu činjenicu ne bi smeli da zanemarimo ni u jednom trenutku. Zato što veliki broj građana u Srbiji nosi tu empatiju u sebi, čak i kada ti se čini da nije tako, i kada izgleda da su svi nadrndani i bez osećaja za druge.
Vanja je, rekla bih, ekstremni slučaj humanosti. Zato što smo osetili da treba mnogo i brzo, i zato što smo odmah ukapirali da to , ne da treba, već mora. I desilo se, položili smo najviši ispit humanosti.
Vanja, međutim, nije jedini primer na kome su građani Srbije pokazali svoju humanost. Mislim da ne postoji zemlja u kojoj ima više humanitarnih organizacija, čak i među školarcima, zemlja u kojoj se o životu čoveka brine kao o najrođenijem. I to je upravo suština humanosti. Znati i osećati u sebi da koliko sutra ti možeš da budeš taj, kome je pomoć potrebna. A uvek je lakše i bolje davati, nego tražiti i čekati nečiju pomoć.
Na bezbroj primera smo pokazali da čak i oni koji nemaju, daju. Daju onoliko, koliko mogu i imaju, a sve sakupljeno – i mnogo i malo – daje rezultat. U tome je smisao davanja. I niko nikoga ne pita koliko je dao, važno je da je dao, i da sva davanja zajedno znače sreću za nekoga.
Bezbroj puta sam imala priliku da slušam Marinu Adamović i njene priče. Bezbroj puta sam osetila njenu veliku zabrinutost i grč da uspe u onom što je naumila, i bezbroj puta sam bila svedok njene tuge, kada se nešto loše desi. A Marina je osoba kojoj itekako treba pomoć. Invalid u kolicima, koga više i ne posmatramo kao invalida, već kao osobu sposobniju od svih.
Zato me do neba raduje ovaj uspeh građana Srbije, uspeh u kojem su pokazali da mogu i nemoguće, da mogu da urade nešto u šta ni sami nisu verovali da mogu. Misleći na malu Vanju. A kada Vanja, daće Bog ozdravi, ona će biti dete cele Srbije, Srbije koja joj je po drugi put darivala život.
13. novembar
