Gradski Portal 018 – 02.04.2019
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kazao je nakon liturgije u manastru Dajbabe kod Podgorice da bi trebalo suditi Solani, Bleru i Klarku.
Prema njegovim rečima, zemaljski sudovi koji sude i presuđuju zaboravljaju da Bog nije u sili nego u pravdi.
„Zaboravljaju to i Solana i Bler i Klark, i svi ostali veliki zločinci našega vremena. Oni su ti koji trebaju da budu suđeni. Oni su sram i stid čestite Evrope i oni su prvi trebali da budu suđeni u Hagu, pa neka posle bude suđen Karadžić. Jer, rat nikome nije brat, u njemu gine i pravedni i nepravedni. A danas se oni proslavljaju zemaljskim proslavama. Njima se podižu spomenici, a ovi se časni i čestiti razapinju“, kazao je mitropolit Amfilohije.
Nekako čoveku legnu ove reči. Kao potvrda da su mu razmišljanja i lični sudovi ispravni. Da nije grešan što razmišlja obrnuto od Evrope i sveta, da nije pogrešio ako mu se misao i stav razlikuju i od mnogih mišljenja u rođenoj zemlji.
Reče Amfilohije „da se sudi ponajpre Solani, Bleru i Klarku“ pa tek onda Karadžiću, i sličnima njemu. A upravo se to ne događa. Najveći grešnici šetaju svetom, drže predavanja i lekcije, uče druge da budu slični njima ( na žalost), dobijaju pohvale, priznanja i spomenike, čak . To što oni jesu, i nije tako strašno. I takvi ljudi, poput njih , postoje u svetu.“Svašta majka rađa“, što bismo mi, Srbi rekli. Strašna je činjenica što greškom rođeni lagano preobraćaju svet, grade neki novi u kojem je zlo na pijedestalu, a dobro se sakrilo, ni glavu ne sme da pomoli. Strašna je činjenica što se upravo to zlo od mnogih nekritički i bez rezerve prihvata i plasira kao pravilo, zakon i nešto o čemu ne treba uopšte diskutovati. I najstrašnije od svega što smo, ulazeći u globalni svetski poredak mi, ovde u Srbiji, skinuli taj model, primenjujemo ga, i nije nas briga što je – to što radimo- protivno svim moralnim zakonima jednog normalnog društva. Bitno nam je da je tamo neko sa kraja sveta to rekao, da je
tamo neko presudio i osudio. Našeg čoveka. I mimo pravde.Tuđ čovek presudio našem, a mi stali na stranu tuđeg. I na stranu pogrešnog, samo zato što je tuđinac.
Nema goreg saznanja od činjenice da – ćutimo. I da nas nije briga. Možda ne možemo protiv sveta, možda ništa nećemo promeniti ako kažemo, ali mi ne kazujemo. Ne kazujemo da je Karadžiću i mnogim drugim – nepravda učinjena , ne samo određivanjem doživotne robije za njega, jer šta je jedan čovek. Bio zločinac ili svetac. Strašno je što je nepravda učinjena srpskom narodu, koji je pognute glave i ćuteći to prihvatio i progutao. I saglasio se sa odlukom moćnika, a ne Božjom pravdom, kako reče Amfilohije.
„Bog nije u sili, nego u pravdi“, kaže on. A koga danas briga za pravdu i Boga, ako se silom može vladati i ovladati. I nema vajde od božje kazne. Zato što normalan čovek ne živi od naslađivanja tuđom mukom, kada ga božija kazna stigne, već od dobrote koju može da sagradi svojim delima. Bojim se da je normalan čovek odustao od borbe za svoj cilj. Jer je sve manje normalnih, i sve manje prilika u kojima mogu da se dokažu. Ona druga strana je debelo naoružana oružjem, koje se zove moć. A ko je moćan, pravda mu leži u topuzu. I ne boji se Boga.
2.April
